РЕЦЕНЗИЈА “Хало” (2022): Људскост у оклопу ратника

Бранислав Предојевић
РЕЦЕНЗИЈА “Хало” (2022): Људскост у оклопу ратника

Након скоро дводеценијског боравка у развојно-продукцијском паклу, скоро 100 милиона потрошених долара и преко 290 нацрта сценарија, адаптација легендарне видео-игре “Хало”, стигла је пред публику као играна серија од девет епизода, доносећи у крајњем збиру прилично узбудљиву, забавну и увјерљиву научно-фантастичну авантуру.

Задатак прилагођавање приче из игре у серију није био нимало лак задатак за сценаристе Стивена Кејна и Кајла Килијена, јер је чувена франшиза толико укоријењена у свијест фанова и потпуно непозната за онај дио публике који се није сретао са њом, да је комплетан пројекат лако могао завршити у великом лагеру пропалих адаптација познатих игара. Ипак, успјех анимирана адаптације игре “Аркана” протекле године показао је да рецепт постоји, али да захтијева знање и спремност на ризик од стране ауторског тима. Прецизније речено, да знају балансирати између вјерног кориштења елемената игре и њихове употребе за стварање јединствене приче. У овом случају, то је конкретно значило да серија садржи многе кључне теме и визуелне елементе видео-игара, али да истовремено пружа убедљиву причу, која је више вођена мотивацијом својих централних ликова, него правилима гејмерског универзума.

Смјештен у будућност, прецизније 2552. годину, главни заплет серије “Хало” прати причу о Џону-117, супер-војнику програма “Спартанци” познат под надимком Мастер Чиф, који води специјалну јединицу Свемирске команде Уједињених нација у рату против сурове ванземаљске организације познате као “Завјет”. Након што током рутинске борбене акције на забаченој планети открије моћни ванземаљски артефакт, до тог момента безосјећајни и сурови ратник, присиљен је суочити се са својом мистериозном прошлошћу и сјећањима која су била скривена од њега. И ту се крије кључ промјене, јер док је у игри Џон, ратнички аватар за играча сакривен под кацигом, серија удахњује живот свом безличном Спартанцу, а глумац Пабло Шрајбер надахнуто уноси унутрашњи немир у свој лик. Супротстављајући хладнокрвну, импозантну снагу легендарног војника с новооткривеном жељом човјека испод кациге, да испита своју прошлост и своју сврху те везу са ванземаљским реликтом.

Са друге стране, режисерско-ауторски тим прилично је добро ухватио јединствену визуелну естетику свијета игре, показујући искрено поштовање према изворном материјалу. Посебно на плану акционих сцена које су бомбастичне и изненађујуће насилно приказане, али вјешто уклопљене са увјерљивим приказом свемира, друштвеног уређења, оружја и оруђа. Једноставно речено, креативном тиму је било довољно стало да узме мотиве игре и искористи их као одскочну даску да исприча самосталну и емоционалније постављену причу умјесто да механички копира познате ликове у играни материјал.

Шрајбер врло увјерљиво тумачи главну ролу, како импозантном физичком појавом, тако и сведеном, минималистичком глумом, без претјеривања у драматизацији своје људскости  сакриване годинама у оклопу ратника, док му једнако увјерљиво парира и већи дио остатка глумачке екипе. Посебно треба истаћи Наташу Мекелфоне, као докторку Халсеј и Чарли Марфи као Маки, људску припадницу “Завјета”, двије трагичне фигуре уплетене у прљаве политичке игре обје зараћене стране, једна вођена својом безграничном амбицијом, друга туђим интересом и својом усамљношћу, како у свијету људи тако и свијету “Завјета”.

Одређени проблем у драматизацији прве сезоне јесте одређени вишак подзаплета и ликова (прича око Кван и Сорен), који немају јасну сврху у самој причи, осим да поставе заплет за другу сезону узимајући превише простора централној причи, да би потом изненада били гурнути у страну у посљедње двије епизоде, остављајући расплет њихове судбине за наредну сезону.

Ипак, са обзиром на богатство материјала и ликова у гејмерској франшизи, одређени “багови” у сценарију били су у неку руку очекивани и сасвим сигурно биће исправљени те уграђени у централну причу, која се судећи по посљедњој епизоди тек захуктала.

Генерално, “Хало” је научно-фантастична серија, која солидно функционише сама за себе, не ослањајући се по сваку цијену на препознатљиву митологију и фановску базу свог предлошка, покушавајући да буде аутентична и као адаптација и као серија, што је у мору униформисаног и прецизно профилисаног садржаја за одређене циљне групе публике а који нас тренутно засипа са стриминг сервиса, добро дошло освјежење.

Оцјена 4

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана