Рецензија филма “Армија мртвих” (2021): Зек Снајдер - Спектакуларна бесмислица

Прије свега, потребно је истакнути чињеницу да је у питању режисер који је успио натјерати један велик студио попут “Ворнер брадерса” да призна своју грешку и да му понуди прилику (плус додатних 70 милиона долара) да сними своју верзију већ дистрибуисаног суперхеројског спектакла “Лига правде”, рађену од стране другог режисера. Не може се занемарити и то да је он умјетник способан да сваки пут сними фантастичну уводну шпицу, која често буде боља од филма којем претходи. Такође, мора се признати да је у питању човјек који сваку сумануту идеју, попут, рецимо, приче о групи професионалних плаћеника који упадају у Лас Вегас запосједнут хордама зомбија како би опљачкали 200 милиона долара, може снимити као филм и да он постане хит.

Управо је све то постигао филмом “Армија мртвих” рађеним директно за “Нетфликс”, који је искеширао импресивних 90 милиона долара како би добио спектакуларну бесмислицу која је, да буде горе, један од најгледанијих наслова на стриминг гиганту, док је у биоскопима зарадио свега милион долара.

Снајдер је сигурно био свјестан да се његова прича у којој “Оушнових 11” среће “Зору живих мртваца”, у високонапонском акцијашу на трагу “Рамбо”/”Командос” естетике осамдесетих, не може претворити ни у шта паметније од оног што она у суштини и јесте, а то је, да поновимо, чиста будалаштина, али му неки ђаво није дао мира па је одлучио да покуша немогуће. Наравно, то га не спречава да поново направи феноменалну уводну шпицу уз звуке Елвисове “Вива Лас Вегас”, током које мајсторски постави позорницу за остатак филма, који је имао потенцијал да буде акциона треш забава за убијање времена и ништа више од тога, али га је Снајдер одлучио додатно закомпликовати, у крајње непотребном покушају да му дода елементе политичке сатире, породичне драме и социјалне ангажованости.

То је поменуту могућност акционе забаве у стилу жанровског Б-филма, оптеретило неуспјешним покушајима артизма, гдје им мјесто није и које, да будемо сурово искрени, другоразредна екипа глумаца једноставно није у стању изнијети.

Алегоријске критике на рачун покварене државе, неријешени односи оца и кћерке, те суровог односа система према имигрантима, у филму у којем главни јунаци убијају 100 живих мртваца по минуту док им пријети зомби тигар и експлозија атомске бомбе, треба отприлике колико становницима Сахаре пустињски пијесак. Потпуно очекивано, то квари високонапонски ритам филма и смара гледаоца, који не жели да зна­ која је тајна служба кривац за зомби епидемију и хоће ли војни ветеран Скот Вард (Дејв Баутиста) патетично поправити однос са кћерком, већ да ли ће ова група лузера преживјети улазак у краљевство зомбија, покупити лову и одлетјети као богати људи у залазак сунца док Вегас гори у облаку нуклеарке.

Због тога крајње разочарање виђеним не може поправити ни поменута антологијска уводна шпица, високобуџетним ЦГИ стероидима напумпана акција и пар импресивних кадрова постапокалиптичног Вегаса, иако отворен крај филма, наравно, оставља могућност наставака или спин-оф приче. Нажалост, уз 90 милиона прегледа и дубок џеп “Нетфликса” то је скоро па сигурна опција.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.