РЕЦЕНЗИЈА “Дина” (2021)”: Тријумф у пустињи Холивуда

Бранислав Предојевић
РЕЦЕНЗИЈА “Дина” (2021)”: Тријумф у пустињи Холивуда

Годинама је роман “Дина”, мајстора фантастике Френка Херберта, важио за немогућу мисију када је ријеч о питању филмске екранизације, посебно након пропасти покушаја Алехандра Ходоровског и дебакла Дејвида Линча у верзији из 1984. године.

Објективно гледано комплексна и монументална Хербертова прича, кроз коју се провлаче бројне друштвене референце, од екологије преко политике и религије до филозофије и мистике, уз десетине карактера и егзотичних локација, свакако није лак задатак за преношење на филмски екран у просјечном двосатном трајању. Ипак, канадски режисер Дени Вилнев до сада је показао да воли изазове и да је што још важније дорастао њима, без обзира на њихову величину. Шетајући се импресивном ауторском лакоћом кроз жанрове од ратне драме (“Incendies”), преко психолошког (“Enimy”) и криминалистичког трилера (“Prisioners”, “Sicario”), до два ремек-дјела модерне научне фантастике (“Arrival”, “Blade Runner 2049”), створио је бриљантан ауторски опус без премаца у модерном филму.

Током цијеле каријере вјешто балансирајући на граници спектакуларне визуелне естетике блокбастера и идејне разиграности независног филма, обезбиједио је себи статус јединственог Слободњака у креативној и корпоративној пустињи Холивуда, често улазећи у отворен сукоб са системом великих студија. Довољно посвећен племенитој традицији жанровског филма, али без робовања комерцијалној испразности по сваку цијену, испоставило се, био је прави човјек да се ухвати у коштац са “Дином”.

Резултат је забаван, спектакуларан, паметан и добар филм, који дословно у биоскопу напада гледаоца свим оруђима и оружјем филмског језика, не дозвољавајући мјеста равнодушности и досади. Полазећи од чињенице да је кључ успјеха његовог филма у стварању аутентичног свијета, таленти комплетне умјетничке екипе, од сценаристе и режисера преко камермана, композитора и сценографа до глумаца, максимално су искоришћени, да би се креирао уникатни свијет “Дине”, јер је увјерљивост пресудна за стварање везе са публиком, која мора да повјерује у оно што види на екрану, да би могла да осјети емоцију.

И то се дословно осјећа у биоскопу, јер је ово филм прављен за биоскоп и можете комотно заборавити телевизоре, лаптопе или не дај Боже, таблете и телефоне, јер ова савршена композиција покретне слике, фантастичног звука и надахнуте глуме, смисла има на великом екрану све друго је злочин и увреда према њеној монументалној љепоти. Импресивни широки кадрови пејзажа Калдана и Аракиса претапају се клаустрофобичним ходницима свемирских бродова, племићких утврда и пустињских пећина, мрак свемира цури изнад блиставих пејзажа пјешчаних дина и стијена Аракиса, док моћне експлозије и звекет хладног оружја ударају у очи и уши гледаоца. Бајковите сцене пророчких снова Пола Атреида претапају се језивом бруталношћу и физичком девијацијом Харконена, декадентна театралност феудалног устројства Царства смјењују се са неспутаним кадровима пустиње и њених непокорених слободњачких становника, итд. Једноставно, Вилневу нас крајње прагматично увлачи у своју визију покретом и звуком, остављајући глумцима да вас са мање или више успјеха упознају са својим ликовима, знајући да је, у складу са филозофијом чувеног филмског теоретичара Роберта Мекија, кључ његове приче у архетиповима, а не у стереотипима, док кроз њихову декомпозицију стиже до коријена универзалне приче о доласку обећаног месије. Срећом, највећи дио његове екипе попут Тимоти Шаламеа (Пол), Оскара Ајзака (Војвода Лето), Ребеке Фергусон (Госпа Џесика), Џејсона Момое (Данкан Ајдахо), Стелана Скарсгарда (Владимир Харконен)…, свој посао ради беспријекорно надограђујући труд режисера и његове ауторско-занатске екипе.

Управо због ове фанатичне посвећености цијеле екипе и огромног труда уложеног у стварање “Дине”, заборавите тролове који по интернету остављају промашене коментаре о томе како: “прича не прати књигу” или како ликови нису: “вјерно приказани”, већ без предрасуда идите у биоскоп и уживајте ширем отворених очију у овом фантастичном филмском спектаклу, који храбро стоји, не бјежећи од своје суштине и значаја. А то је, да не дужимо, да буде најбољи холивудски филм године.

 

Оцјена 5

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана