РЕЦЕНЗИЈА “Црна свадба” (2021): Ђаво је у детаљима

Бранислав Предојевић 24.11.2021 09:00

Одавно нека телевизијска серија није запалила друштвене мреже и привукла пажњу регионалне публике као што је то урадила “Црна свадба”, копродукција студија “Фајерфлај” и компаније “Телеком Србија”, отварајући расправе у вези са називом, заплетом и тајанственом ријечју катабаза.

Да буде занимљивије, пројекат режисера Немање Ћипранића и сценаристе Страхиње Маџаревића успјех је постигао у времену хиперпродукције домаћих серија које стижу као са покретне траке, што отежава избор гледања и компликује пут до публике. Жанровски вјешто постављена на мутну границу психолошког трилера и фолк-хорора, серија је у првим епизодама представљала освјежење у мору натуралистичких драма, кримића и породичних комедија, које нас засипају као лавина са малих екрана.

Радња почиње у Источној Србији, гдје Митар, човјек који је до тада био миран и љубазан, одједном без разлога убије дванаесторо комшија и почини самоубиство. Покушавајући да расвијетли мотиве злочина, Петар Ћирић, припадник безбедносне агенције БИА (Уликс Фехмиу), почиње откривати мистерију у којој се преплићу влашка магија и тајанствени центри моћи у борби добра и зла која траје вјековима.

Прича добија и лични моменат јер је Митар, прије него што је пуцао у себе, изговорио ријеч катабаза, исту ону коју је рекао и Петров покојни син прије него што је извршио самоубиство. Након чина “црне свадбе” (старог влашког обичаја), коју је Петар гледао у селу у којем се догодио масакр, он више почиње да вјерује да се иза свега крије нешто натприродно, посебно када Митар преживљава рањавање мимо сваких закона медицине. У игру се уплиће и психолог Наташа (Јелена Ђокић) која такође има личне повезнице са истоком Србије и селом у којем се десио масакр, тајанствени монах Тихон (Тони Михајловски) и груби полицијски инспектор Бане Томић (Никола Којо), а истрага и слијед тајанствених догађаја откривају епску борбу добра и зла око доласка Црног војводе, ђаволовог изасланика који најављује слом људског друштва и долазак апокалипсе. И док тече овај увод у основну причу, серија уз помоћ динамичне режије, језиве атмосфере, мрачне камере и фотографије те фантастичне музике функционише одлично. Ипак, као увијек, када је у питању посао нечастивог, ђаво се крије у детаљима. А они нису добри. И не помажу у позитивној перцепцији “Црне свадбе”.

Како серија одмиче тако се сценарио губи у комплексном лавиринту приче, која функционише на два временска нивоа (крај седамдесетих и садашњица) те огромном броју карактера, чија интеракција и мотивација нису довољно разрађене ни убједљиве, што квари динамику и унутрашњу логику заплета. Што је за овај жанр крајње лоше рјешење, јер не дозвољава гледаоцу да повјерује у постојање свијета којим се серија бави. Можда би се преко ових сценаристичких пропуста некако и прешло возећи се на добро погођеној атмосфери и мистериозној егзотичности тематике да додатни проблем није огроман несклад у самој интерпретацији кључних ликова. Од бриљантног и језивог наступа Славка Штимца, који с лакоћом краде шоу, преко врло добрих рола Тонија Михајловског и Филипа Ђурића или ефектних минијатура Светозара Цветковића, Љиљане Благојевић и Јове Максића до просјечних рола Николе Које и Уликса Фехмиуа, који у улогама на моменте дјелују незаинтересовано па и залутало у погрешну серију, уз вишак театралности.

Судар варијација у глуми и конфузних рјешења у сценарију, уз логичке пропусте у расплету мистерије и недореченим поступцима главних ликова, у финишу кваре позитиван утисак првог дијела серије остављајући “Црну свадбу”, у безличном просјеку одличних идеја и траљаве реализације.

Није ту проблем ни “отворен” крај серије у финалу, који јасно најављује другу сезону, већ начин на који се до њега стигло, мимо поштовања здравог разума публике и жанровских стандарда, саботирајући позитивне утиске које је серија постигла у првих неколико епизода, кроз занимљив и дугочекан улазак у воде суспенсом набијеног фолк-хорора и психо-трилера са ознаком “Мејд ин Сербиа”.