РЕЦЕНЗИЈА "Балард" (2025): Служи, штити и гледај

Телевизијска франшиза настала адаптацијама књига ветерана крими-жанра Мајкла Конелија посвећених детективу Харију Бошу, након матичног серијала "Бош", његовог наставка "Бош-Насљеђе", добила је и трећи серијал под називом "Балард", показујући изузетну жилавост и постојаност у све масовнијој понуди телевизијских серија унутар стриминг ере.

Да буде занимљивије, "Балард" не само да је наставила базични квалитет претходних дијелова франшизе, већ је направила и додатне искораке у погледу квалитета у свим сегментима продукције. Базирајући се на централном лику Рене Балард (Меги Кју), детективке Одјељења за убиства, која је постала персона нон грата у властитом одјељењу, завршавајући за казну у Одјељењу за неријешене случајеве, серија коју су писали телевизијски ветерани Мајкл Алаимо и Кендал Шервуд мајсторски је извукла максимум из поджанра полицијске драме, држећи се вјерно базичне поставке уз понеко дискретно освјежење на пољу глуме и у карактеризацији ликова.

Једноставно и занимљиво написана, сигурно режирана и увјерљиво одглумљена, "Балард" је, просто речено, добродошао повратак жанровским коријенима, без натегнутих експеримената и трке за оригиналношћу по сваки цијену. Ово је класична "пандурска серија" и поносна је на ту чињеницу у сваком кадру. Кључни лик је детектив оштећеног садржаја, а то је што је жена, није повод за јефтину идеолошку агенду, већ за снажан приказ особе која уз све своје унутрашње ломове ипак ради свој посао и рјешава случајеве злочина упорно на граници фанатизма.

Можда је њен пол разлог што је у мачистичком свијету полиције Лос Анђелеса постала жртва силовања поквареног колеге Оливијаса, а потом лажно сатанизована као издајица униформисаног братства и скрајнута на споредни колосијек каријере, али то није изговор да Балард пристане на улогу жртве и декламује на екрану о родној неравноправности. Детективка Балард нове околности брзо прихвата као нови мотив за борбу, а потом окружена својим новим одјељењем, скупљеним од резервиста и волонтера, креће у лов на злочинце, који су мислили да су сигурни затварањем њихових случајева и њиховом селидбом у подруме полицијске архиве.

Заплети јесу једноставни (заборављени случај сестре политичара, убиство имигранта), али никако нису бесмислени, а како Балард и њена шаролика екипа полако расплећу случајеве, откривају се далеко комплекснији злочини затрапани велом папирологије, бирократије, неажурношћу и корумпираношћу полицијских кругова.

Оно што сценарио и режија, који се мање или више сигурно крећу у координатама жанровских правила (треба признати, уз мајсторски дозиран темпо наратива), не могу донијети укупном утиску, без проблема чине таленат и харизма глумачке екипе на челу са сјајном Меги Кју. Они додају у серију дозу креативне магије која потенцијалне слабости претвара у умјетничке врлине.

Једноставно речено, "Балард" функционише беспријекорно, јер Меги Кју дјелује потпуно увјерљиво у својој роли, довољно харизматична, али и довољно талентована да учини свој лик стварним уз помоћ искусних епизодиста попут Џона Карола Линча, Мајкла Мозлија, Ребеке Филд и неколико једнако увјерљивих негативаца, прије свега Кевина Дуна као серијског убице или Рикарда Чавира као поквареног детектива Роберта Оливаса.

Можда се серија "Балард" на једном широм нивоу бави питањима системског расизма, корупције, сексуалног насиља и патријархата, у вези са лавиринтом бирократије кривичног правосуђа и корупције извршне власти, али са друге стране не заборавља да је у својој сржи полицијска прича, базирана на злочину, мистерији и напетости, о људима који треба да штите и служе. Иако, како то "Балард" врло увјерљиво открива, то  понекад забораве и они, а камоли ми.

Оцјена 5

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.