РЕЦЕНЗИЈА “Атена” (2022): Маркетинг пропале револуције

Бранислав Предојевић 05.10.2022 08:59

Проблеми са којима се среће ангажована политичка драма “Атена” су проблеми са којима се срећу и филмови сваког другог жанра, а то су прича и карактери, укомпоновани у јасну ауторску визију.

У случају филма младог француског режисера Романа Гавраса ови кинематографско-ауторски проблеми имају додатну, личну тежину, јер иза њега стоји сјенка његовог оца, грчко-француског режисера Косте Гавраса, једног од највећих имена тзв. ангажованог филма, што неминовно намеће поређења која, нажалост, не иду у корист Гавраса млађег.

Талентовани режисер са бекграундом успјешног аутора музичких спотова (Кање Вест, Мија...) и реклама за модне брендове, свој трећи дугометражни филм у каријери представио је на фестивалу у Венецији, а потом га пустио у дистрибуцију на “Нетфликсу”. За разлику од психолошке драме “Наш дан ће доћи” и крими-комедије “Свијет је твој”, у њему слиједи породичну традицију ангажованог аутора, која у овом случају конкретно балансира на танкој граници политичке драме и трилера са радњом смјештеном у екплозивно предграђе Париза.

Сценарио који је писао сам Гаврас у сарадњи са Елијом Балкадиром и Лађијем Лијем прати судбину браће Карима, Моктара и Абдела у хаосу који експлодира у комшилуку познатом као Атена након бруталног убиства њиховог најмлађег брата Идира. Браћа су алжирског поријекла, од којих је Абдел одликовани војник француске војске, Моктар дилер дроге, а Карим бунтовни предводник младе генерације у заједници, сви огорчени расистичким убиством Идира од стране полиције, али са различитим виђењем излаза из породичне трагедије.

И када се у првим минутима филма обраћање снага закона и реда уз Абдела, који позива на разум и достојанство, уз помоћ Карима и његових сљедбеника претвори у отворену побуну уз паљење полицијске станице, пљачку и барикаде на улицама Атене, Гаврас намеће немилосрдни темпо демонстрирајући своје музичко и рекламно искуство паковања приче у визуелно-кинетичку експлозију слике и звука. Вртоглави покрети камере из руке, глумци нон-стоп у покрету, жестоки документаристички прикази насиља и бацање Молотовљевих коктела и цигли у стилу продужене рекламе за уличну револуцију, уз пажљиву стилизацију учесника, дословно напада чула публике максималним интензитетом савршено дочаравајући бијес и фрустрацију сиромашних становника француских предграђа упетљаних у бесконачни вртлог капиталистичког израбљивања, државног насиља, систематског расизма, вјерског фундаментализма и уличног криминала.

И док нас Гаврас ломи лавином слика и звукова, суптилношћу полицијског метка, његова породична драма полако клизи у очекивану трагедију, али се при томе и његов филм распада по ауторским шавовима, јер као нуспродукт немилосрдне приповједачке брзине страдају прво карактери, а потом и мотивација његових јунака. Једноставно речено, брзо постајемо незаинтересовани за њихову судбину, јер њихови ликови остају на нивоу почетних скица “добар, лош и зао брат”, док нас кроз екран меље коктел насиља, рафалних дијалога, мутних телефонских снимака и мрачних кадрова пуних дима и сузавца, неосвијетљених подземних пролаза и клаустрофобичних ходника бетонских вишеспратница. Да буде горе, Гаврас у ионако комплексну радњу постепено додаје и претенциозно постављене мотиве капиталних друштвених проблема Француске, од притајених исламских вјерских фундаменталиста до бијелих десних екстремиста, пребацујући одговорност за узроке уличне револуције на њихова леђа, што аутоматских фокус његове приче пребацује на површни активистички политички ангажман, а фуриозни Молотовљев коктел сопственог филма претвара у безопасну дјечију петарду. Истина, и она може нанијети повреду у несмотреним рукама, али се петардама револуција не прави, што би неко са француским држављанством свакако требало да зна.

Гаврасово глорификовање и фетишизовање иконографије уличне револуције у “Атени” доведено је до визуелног апсурда, а неки кадрови Карима и његових истомишљеника изгледају дословно као рекламе за луксузне модне брендове или видео-спот чији кадрови плијене визуелном љепотом, али његови ликови дјелују као залутали статисти у филму који претендује да буде мрачна политичка трагедија са људским лицем, а завршава се као промотивни спот за нестраначке лијеве активисте. Уз неколико мртвих Арапа за које никог није брига, укључујући и аутора и публику.