"Потпуни незнанац" (2024): Кад не знаш човјека, снимај мит

Има неке више правде у томе што је режисер Џејмс Манголд, као један од зачетника холивудског таласа филмских биографија о музичарима, својим сјајним филмом "Ход по ивици" (2005) о животу и каријери легендарног Џонија Кеша, добио прилику да својим филмом о Бобу Дилану под називом "Потпуни незнанац" (A Complete Unknown), на неки начин да епилог овом тренду "биопика", који се (уз неколико часних изузетака,) за разлику од оба остварење у његовој режији нису претјерано прославили квалитетом.

Наиме, његова прича о раним данима Диланове каријере од доласка у Њујорк почетком 60-их, до легендарног наступа на Њупорт фолк фестивалу који га је крунисао као рок месију новог доба, беспријекорна је филмска сага која у сваком свом сегменту функционише сигурно и увјерљиво, бавећи се једном од најчувенијих фигура историји културе 20. вијека, без подилажења његовој публици или калкулација са трендовским правилима како би добио наклоност критике.

Сценарио су писали Манголд и Џеј Кокс по књизи "Dylan Goes Electric" Илијаџе Волда, али се тандем сценариста није претјерано бавио историјским чињеницама, знајући да је мит о Дилану давно превазишао стварну причу о човјеку који стоји иза истог, па је слично као у случају Џонија Кеша, без проблема користио фикцију, како би дочарао суштину мита. Његов Дилан (Тимоти Шаламе) се од анонимног музичара из Минесоте, који долази у Њујорк да се упозна са својим херојем Вудијем Гатријем (Скот Мекнери), брзо трансформише у талентованог фолк кантаутора, који у пар година мијења музичку слику раних шездесетих, да би одбијајући улогу фолк хероја постао рокенрол револуционар, али сама прича заокружена је цјелина којој Магнолд уз помоћ глумачке екипе и музике мајсторски диктира наративни темпо до катарзичног наступа на Њупорту.

Мудро бирајући почетак Диланове каријере умјесто стандардне и превидљиве опширне биографске приче о музичком анонимусу, који је након пет деценија успјешне каријере постао први рок нобеловац, Манголд је компресовао филм у темпирану бомбу слике и звука, коју уз помоћ сјајне глумачке подјеле и пјесама које сви знају (укључујући и оне који Дилана не слушају) својих 155 минута вози као брзи воз, а све остало у вези Дилана, укључујући и наша очекивања, једноставно речено, није брига његовог филма.

Талентовани Тимоти Шаламе овдје бриљира као млади Дилан, који се од стидљивог заљубљеника у фолк брзо трансформише у месијанску фигуру, која није приказана као светачка фигура (кључни проблем већине биопика), већ као талентован човјек од крви  и меса, фигура пуна врлина и порока, спремна на све како би своју музику довела до публике, укључујући и провокацију њених очекивања. Са једне стране, ово је прича о аутентичном генију који мијења музичко лице свијета, док са друге стране видимо амбициозног умјетника који немилосрдно искориштава пријатеље, сараднике и жене, како би постао оно што жели да буде. Ништа мање нису убједљиви Едвард Нортон као фолк херој Пит Сигер, Моника Барбара као фолк хероина Џоан Баез или Ел Фенинг као Диланова муза Силви Русо (Сузи Ротоло у стварности), Дан Фоглер као менаџер Алберт Гросман и остатак подјеле који маестрално оживљавају живописну галерију ликова који су гравитирали око Дилана током шездесетих.

Филмски Дилан лута кроз подземље Њујорка, од љубавнице до љубавнице, пали цигарету за цигаретом, пише антологијске пјесме константно разбијајући очекивања тадашње публике, корак по корак усисавајући нас у откачени свијет генија, који не води рачуна ни о чему осим о својој музичкој визији и опсесивној потреби,  да непознатог и повученог Роберта Цимермана претвори у свима познатог Боба Дилана. И кад смо купљени талентом и енергијом овог чудног лика, он нам потом сурово саспе у лице током 15 минута финала да и над Бобом постоји потпуни незнанац, који је током претходних седам деценија добио много лица, али о којем и даље не знамо много, осим да је створио сјајну музику. Што је, ако је судити по филму Џејмса Манголда, све што је потребно знати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.