„Одрјешење“ (2024): Проклетство лоших очева

Oд пензионисаног ЦИА агента из поменутог филма „96 сати“, он је до сада снимио 15-ак филмова у којим игра бивше специјалце, полицајце, убице или криминалце, којима се неко близак нађе у опасности, па његов лик креће  у осветничку мисију спасавања у чистом садистичком уживању филмске Б-форме. Углавном се ту радило о генеричким остварењима, која би некад ишла у мале жанровске биоскопе, док данас завршавају директно на стримингу, а понеки позитивни искорак углавном је долазио као комбинација Лијамове неоспорне харизме и режисерске посвећености пројекту.

С обзиром на такву ситуацију, јасно је што филм „Одрјешење“ („Absolution"), режисера Ханса Питера Моланда, није дочекан са претјерано великим очекивањима, али испоставило се да је то грешка, јер је у питању врло занимљив филм и једно од бољих остварења у којем се овај ветеран појављује у посљедње двије деценије. Иако сам сценарио Тонија Гајтона обилује општим моментима, типа остарјели усамљени криминалац који покушава исправити животне грешке, Лијам је након дуго времена имао пред собом сценарио у којем може показати нешто више од класичног репертоара професионалних убилачких вјештина.

Његов лик, познат под надимком Туг је остарјели бостонски гангстер, бивши боксер, бивши робијаш, бивши муж , бивши алкохоличар и бивши отац, уморни ветеран подземља, који ћутећи обавља прљаве послове за свог шефа Чарлија (Рон Перлмен) и проводи усамљеничке дане у кући на плажи уз виски док полако клизи у деменцију. Овако постављен карактер је идеалан за Лијама, који своје стварне године савршено уклапа у надахнут портрет уличног штемера на крају каријере. Визуелно креирајући и физички свој лик као реликт прошлих времена, са све зулуфима и брковима, кожним јакнама и олдтајмер аутом, он мало прича, али му десница и даље удара као чекић док покушава сакрити посљедице своје болести, невјешто пискарајући по нотесима ствари које заборавља.

Нисонов таленат, уз асистенцију режисера Моланда, који крајње вјешто креира лузерску атмосферу око човјека којег су заборавили и људи и Бог, али који је од малих ногу научен да се бори за себе, извлачи максимум од сценарија, који превише пута упадне у општа мјеста без претјеране потребе. И можда ти споредни подзаплети око Тугове црне љубавнице Лупе (Јоланда Рос) или спасавања латино проститутке од макроа, нису претјерано аутентични,  али чак ни они не кваре уживање гледања Нисона како велемајсторски плијени у свакој сцени у којој се појављује његово згужвано лице, док неспретно покушава успоставити однос се кћерком Дејзи (Френи Шо) и унуком док не схвати поразну истину да је за све најбоље да буде што даље од њих, како би након добио одрјешење од  породичног проклетства лоших очева, како му кћерка каже у једном моменту.

У моменту када схвати да је он само потрошено и заборавно оруђе за човјека којег је служио 30 година без питања, утапајући грижу савјест у алкохолу и рингу, док му се породица распадала, он преузима ствар у своје руке, покушвајући да исправи грешке и умре на ногама, онако како је живио, умјесто да заврши као дементна олупина у болничком кревету.

Можда овако постављен сиже дјелује и патетично и превише познато, али Нисон га својим талентом и шармом, претвара у филмску елегију, како самом себи, тако и поджанру у којем борави скоро двије деценије. Можда није „Одрјешење“  материјал за „Оскара“ или критичке пангерике фестивалских жирија, али јесте поштен и више него достојан „Зигеловски“ опроштај  једног великог глумца од жанровске форме, која му је можда одвела каријеру на споредан колосијек, али му љубав публике сигурно није одузела.

Наравно, не мора да значи да је ово стварно дуго најављивани опроштај од акционог жанра, јер се може врло лако десити да Нисон за пар мјесеци поново крене да се свети неком несрећнику, који не зна, оно што публика зна већ дуго, а то је да се качи са погрешним типом. 

Оцјена 4

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.