Никола Милаковић: Част је и благослов бити дио екипе филма "Линија"

Ради се о филму редитеља Драгана Елчића у којем је главни мотив дело и лик доктора Миодрага Лазића, грудног хирурга из Ниша, који је '92 добровољно дошао на прву линију фронта на сарајевском ратишту у импровизовану болницу "Жица", где је помагао свим људима небитно које су националности и припадности. Дакле ово је пре свега прича о људскости, саможртвовању, јунаштву и чојству.

Рекао је ово за "Глас Српске" Никола Милаковић, коменатришући задњу клапу филма "Линија" редитеља Драгана Елчића у којем је овај талентовани умјетник имао своју ролу. Како млади глумац истиче,  у питању је занимљива улога рок музичара чију каријеру прекида избијање рата одводећи га на први линију фронта.

- Што се моје улоге тиче, мени је поверено да тумачима лик Сефарда. Mомак јеврејског порекла, студент електротехничког факултета, страсни рокер и талентовани свирач бубњева којег је рат затекао на прагу домовине. Мења књиге и бубњарске палице за пушку и одлази са екипом на прву линију фронта. Један је од чланова екипе преко које ће публика имати прилику да види како је изгледала прва линија фронта.

ГЛАС: Каква је била атмосфера на снимању, у питању је јако тешка и изазовна прича и психолошки и физички. Колико је било захтјевно то изнијети из глумачке позиције?

МИЛАКОВИЋ: Атмосфера је била фантастична, сцене пуцања и борби су биле врло реалистичнe па је самим тим било присутно огромно узбуђење и велика доза адреналина на снимању.
Било је захтевно, али не и тешко, јер је Драган дивно водио целу екипу и није се ни у ком моменту осетила тензија, веровали смо једни другима и имали отворене руке да доносимо предлоге што мени као младом глумцу много значи. Такође ту су биле и дивне старије колеге које су увек биле отворене за савет и помоћ, па преко сектора камере, шминке, сценографије, сви су допринели да атмосфера на снимању буде пријатна и да све некако тече лагано. Част је и благослов бити део ове екипе и ове приче.

ГЛАС: Крајем прошле године приказивана је хумористичка серија "Бар 2" редитеља Банета Стошића. У чему се разликује овај наставак од првог дијела и иначе како гледате на овај пројекат?

МИЛАКОВИЋ: Друга сезона "Бар ТВ-а" у режији Бранислава Стошића је емитована на програму АТВ-а. За оне који не знају, "Бар ТВ" је хумористички серијал у виду ситкома где су главни ликови Сладан, Југослав и Филипс, а радња је смештена у бару локалне телевизије у којој су они запослени и пратимо разне заплете и начине на који једни другима стално закомпликују наизглед безбрижну свакодневницу. Надам се да смо оправдали очекивања и да смо подигли све на виши ниво другом сезоном. Разлика је пре свега у дужини трајања епизода, па до неочекиваних заплета и епизодних као и гостујућих ликова који су сјајно изнели њихове задатке. Уживали смо на снимању, смејали се, много се импровизовало што доноси неку аутентичност самом серијалу, бар се надам да је тако.
Ускоро ће публика имати прилику да гледа "Бар ТВ" и на каналу "Јутјуб".

ГЛАС: По чему ћете упамтити представу "Заборављена прича" Андреја Боке у Дјечијем позоришту Републике Српске у којој играте главну улогу?

МИЛАКОВИЋ: Памтићу по процесу који је био врло емотиван и интиман као и сама прича. Делили смо једни са другима, за време процеса, приче из живота и младости које су нам остале у сећању а тичу се драгих људи који више нису са нама. На тренутке бисмо се вратили и оживели нама драге људе и поново проживели са њима неке лепе моменте из живота и то је било посебно лепо и много емотивно, и сматрам да смо се на тај начин још боље повезали и упознали. Диван процес са дивним колегама Зораном, Божаном и  Aлександром Руњићем уз редитељску палицу Суботичког мага Андреја Боке.

ГЛАС: Како бисте дефинисали умјетност луткарства, поджанр који се олако схвата из лаичког угла, али је јако захтјеван за глумачки рад?

МИЛАКОВИЋ: Луткарство је вероватно једина глумачка дисциплина у којој морате да будете врхунски глумац и да се при томе  правите да уопште не постојите. Из лаичког угла делује као "само померање лутке”, али у пракси то значи да морате истовремено да мислите о гласу, покрету, ритму, партнерима и томе да лутка дише, гледа и осећа, док публика заборавља на вас. Зато ја луткарство никада не доживљавам као "лакшу” форму, већ као врло захтевну и прецизну игру у којој морате да будете и глумац и аниматор понекад и мађионичар. А искрено, нема лепшег осећаја него када вам публика поверује у ту малу сценску магију.

ГЛАС: Када бисте морали да бирате између филма и позоришта на што бисте се одлучили ? 

МИЛАКОВИЋ: Искрено, тешко бих се одлучио за само једно, јер су и филм и позориште за мене подједнако важни, само на различите начине. Позориште носи ту посебну енергију живог сусрета са публиком, где се све дешава "овде и сада" и где нема понављања, што га чини непоновљивим искуством, и свако идуће играње се разликује, увек се нешто друго догоди па макар то било и у најмањим малим детаљима.
Са друге стране, филм пружа једну другачију врсту израза, суптилнију, интимнију, где се емоција гради кроз кадар, тишину и детаљ, и где прича остаје забележена заувек. Тако да подједнако ме као глумца инспиришу и обогаћују једнако оба искуства, не бих их раздвајао, а волео бих да могу да учим управо из те разлике између позоришта и филма.

ПРИВАТНОСТ

ГЛАС: За крај, можете ли нам открити како изгледа свакодневица глумца Николе Милаковића?

МИЛАКОВИЋ: Уколико нисам на пробама, волим да побегнем у природу где увек нешто ново приметим и научим и где могу да избацим негативну енергију уколико је има, а природа је исцели и преобрати у ведрину. Волим да се дружим и да упознајем људе, да се шалим и свирам.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.