Nikola Milaković: Čast je i blagoslov biti dio ekipe filma "Linija"

Radi se o filmu reditelja Dragana Elčića u kojem je glavni motiv delo i lik doktora Miodraga Lazića, grudnog hirurga iz Niša, koji je '92 dobrovoljno došao na prvu liniju fronta na sarajevskom ratištu u improvizovanu bolnicu "Žica", gde je pomagao svim ljudima nebitno koje su nacionalnosti i pripadnosti. Dakle ovo je pre svega priča o ljudskosti, samožrtvovanju, junaštvu i čojstvu.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Nikola Milaković, komenatrišući zadnju klapu filma "Linija" reditelja Dragana Elčića u kojem je ovaj talentovani umjetnik imao svoju rolu. Kako mladi glumac ističe,  u pitanju je zanimljiva uloga rok muzičara čiju karijeru prekida izbijanje rata odvodeći ga na prvi liniju fronta.

- Što se moje uloge tiče, meni je povereno da tumačima lik Sefarda. Momak jevrejskog porekla, student elektrotehničkog fakulteta, strasni roker i talentovani svirač bubnjeva kojeg je rat zatekao na pragu domovine. Menja knjige i bubnjarske palice za pušku i odlazi sa ekipom na prvu liniju fronta. Jedan je od članova ekipe preko koje će publika imati priliku da vidi kako je izgledala prva linija fronta.

GLAS: Kakva je bila atmosfera na snimanju, u pitanju je jako teška i izazovna priča i psihološki i fizički. Koliko je bilo zahtjevno to iznijeti iz glumačke pozicije?

MILAKOVIĆ: Atmosfera je bila fantastična, scene pucanja i borbi su bile vrlo realistične pa je samim tim bilo prisutno ogromno uzbuđenje i velika doza adrenalina na snimanju.
Bilo je zahtevno, ali ne i teško, jer je Dragan divno vodio celu ekipu i nije se ni u kom momentu osetila tenzija, verovali smo jedni drugima i imali otvorene ruke da donosimo predloge što meni kao mladom glumcu mnogo znači. Takođe tu su bile i divne starije kolege koje su uvek bile otvorene za savet i pomoć, pa preko sektora kamere, šminke, scenografije, svi su doprineli da atmosfera na snimanju bude prijatna i da sve nekako teče lagano. Čast je i blagoslov biti deo ove ekipe i ove priče.

GLAS: Krajem prošle godine prikazivana je humoristička serija "Bar 2" reditelja Baneta Stošića. U čemu se razlikuje ovaj nastavak od prvog dijela i inače kako gledate na ovaj projekat?

MILAKOVIĆ: Druga sezona "Bar TV-a" u režiji Branislava Stošića je emitovana na programu ATV-a. Za one koji ne znaju, "Bar TV" je humoristički serijal u vidu sitkoma gde su glavni likovi Sladan, Jugoslav i Filips, a radnja je smeštena u baru lokalne televizije u kojoj su oni zaposleni i pratimo razne zaplete i načine na koji jedni drugima stalno zakomplikuju naizgled bezbrižnu svakodnevnicu. Nadam se da smo opravdali očekivanja i da smo podigli sve na viši nivo drugom sezonom. Razlika je pre svega u dužini trajanja epizoda, pa do neočekivanih zapleta i epizodnih kao i gostujućih likova koji su sjajno izneli njihove zadatke. Uživali smo na snimanju, smejali se, mnogo se improvizovalo što donosi neku autentičnost samom serijalu, bar se nadam da je tako.
Uskoro će publika imati priliku da gleda "Bar TV" i na kanalu "Jutjub".

GLAS: Po čemu ćete upamtiti predstavu "Zaboravljena priča" Andreja Boke u Dječijem pozorištu Republike Srpske u kojoj igrate glavnu ulogu?

MILAKOVIĆ: Pamtiću po procesu koji je bio vrlo emotivan i intiman kao i sama priča. Delili smo jedni sa drugima, za vreme procesa, priče iz života i mladosti koje su nam ostale u sećanju a tiču se dragih ljudi koji više nisu sa nama. Na trenutke bismo se vratili i oživeli nama drage ljude i ponovo proživeli sa njima neke lepe momente iz života i to je bilo posebno lepo i mnogo emotivno, i smatram da smo se na taj način još bolje povezali i upoznali. Divan proces sa divnim kolegama Zoranom, Božanom i  Aleksandrom Runjićem uz rediteljsku palicu Subotičkog maga Andreja Boke.

GLAS: Kako biste definisali umjetnost lutkarstva, podžanr koji se olako shvata iz laičkog ugla, ali je jako zahtjevan za glumački rad?

MILAKOVIĆ: Lutkarstvo je verovatno jedina glumačka disciplina u kojoj morate da budete vrhunski glumac i da se pri tome  pravite da uopšte ne postojite. Iz laičkog ugla deluje kao "samo pomeranje lutke”, ali u praksi to znači da morate istovremeno da mislite o glasu, pokretu, ritmu, partnerima i tome da lutka diše, gleda i oseća, dok publika zaboravlja na vas. Zato ja lutkarstvo nikada ne doživljavam kao "lakšu” formu, već kao vrlo zahtevnu i preciznu igru u kojoj morate da budete i glumac i animator ponekad i mađioničar. A iskreno, nema lepšeg osećaja nego kada vam publika poveruje u tu malu scensku magiju.

GLAS: Kada biste morali da birate između filma i pozorišta na što biste se odlučili ? 

MILAKOVIĆ: Iskreno, teško bih se odlučio za samo jedno, jer su i film i pozorište za mene podjednako važni, samo na različite načine. Pozorište nosi tu posebnu energiju živog susreta sa publikom, gde se sve dešava "ovde i sada" i gde nema ponavljanja, što ga čini neponovljivim iskustvom, i svako iduće igranje se razlikuje, uvek se nešto drugo dogodi pa makar to bilo i u najmanjim malim detaljima.
Sa druge strane, film pruža jednu drugačiju vrstu izraza, suptilniju, intimniju, gde se emocija gradi kroz kadar, tišinu i detalj, i gde priča ostaje zabeležena zauvek. Tako da podjednako me kao glumca inspirišu i obogaćuju jednako oba iskustva, ne bih ih razdvajao, a voleo bih da mogu da učim upravo iz te razlike između pozorišta i filma.

PRIVATNOST

GLAS: Za kraj, možete li nam otkriti kako izgleda svakodnevica glumca Nikole Milakovića?

MILAKOVIĆ: Ukoliko nisam na probama, volim da pobegnem u prirodu gde uvek nešto novo primetim i naučim i gde mogu da izbacim negativnu energiju ukoliko je ima, a priroda je isceli i preobrati u vedrinu. Volim da se družim i da upoznajem ljude, da se šalim i sviram.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.