Наташа Миовчић за "Глас": Искреност и имагинација дају умјетничку слободу

- Филм "Линија" је за мене нешто што сам себи могла само да пожелим ако је и то било могуће, с обзиром на то да професор Елчић и сценариста Жељко Пржуљ и даље успевају да ме оставе без текста својим идејама, остављајући целу екипу под температуром, чак и током паузе. Тема је изузетно тешка, због мог порекла ту тему носим у себи целог живота и сведок сам њених последица, самим тим су одговорност и инспирација од почетка били на високом нивоу. Снимали смо заиста интензивно и посвећено, па нам је ова пауза свима добродошла да се додатно припремимо за наставак снимања које креће у јануару.

Рекла је ово за "Глас Српске" глумица Наташа Миовчић коментаришући своје искуство са снимања дугоочекиване ТВ серија "Линија" у режији Драгана Елчића. Талентована умјетница у серији тумачи главну женску улогу, лик Наташе, ролу која је, како она истиче обогатила на много начина, али и подигло степен одговорности према животном позиву.

- У филму и серији тумачим лик Наташе, девојке са којом делим много сличности, али имамо и доста различитости те је било врло изазовно, али и инспиративно ходати по тим границама. Међутим, сценарио и саме припреме су много помогле у том процесу. Заиста, цела екипа улаже огроман труд да читаву тему и поруку пренесе на аутентичан начин. Уживам у љубави и колегијалности коју имамо на сету. Као што сте имали прилику да видите, велики глумци, уметници и пре свега добри људи као Александар Лазић, Драган Петровић Пеле, Никола Ракочевић, Ненад Окановић, Душко Мазалица, Саша Терзић, Александра Белошевић... раде на овом филму, те ми се глумачко искуство значајно обогатило, а  одговорност повећала.

ГЛАС: Ово је Ваша прва сарадња са врсним редитељем какав је Драган Елчић, како је функционисала сарадња на пољу редитељ-глумац, у питању је врло захтјевна и комплексна продукција, која се бави ратним темама из једног специфичног, медицинског угла, нимало лака за глумце, али ни за ауторски тим?

МИОВЧИЋ: Као што рекох, првенствено припрема кроз коју нас је професор водио била је кључна. Професор Елчић је био мој професор на факултету, а имала сам прилике да са њим радим и на другим пројектима. Знала сам да ћу у њему имати некога коме могу да верујем и приватно и пословно, али његова прецизност, мирноћа и дубоко разумевање теме и нас глумаца, стварају атмосферу да се глумац осећа сигурно и довољно изазвано да константно расте. Мислим да је то пренео на целу екипу и да смо заиста пружали једни другима сигурност, радећи тимски.

Због теме која захтева посебну суптилност и озбиљан приступ, тај однос између редитеља и глумца је овде посебно важан. Води нас врло промишљено, са пуно стрпљења и поштовања према сваком члану екипе. Тај начин рада чини да и најтеже сцене постану прави уметнички процес, а не терет. Мислим да је управо тај баланс, између његовог ауторитета и отворености према тиму, оно што ову сарадњу (поред теме...) чини изузетно инспиративном.

ГЛАС: Успјешну каријеру имате и на даскама које живот значе. Играте у једној од хваљених представа на београдској позоришној сцени, комаду "Осам жена". Уколико се не варам са овом представом сте и дипломирали. Кажите нам нешто више о улози Габи и о самој креацији тог сценског лика који  није баш лак глумачки посао?

МИОВЧИЋ: Тачно је. "Осам жена" Робера Томаса је представа са којом сам и дипломирала, зато носи посебну емоционалну тежину на мом професионалном путу. Улога Габи је за мене била велики изазов, година дана рада на једном лику, континуитет и могућност развијања лика кроз читав један живот. Након три године студирања и кратких сцена, "Осам жена" је било остварење једног дела глумачког сна, осећај задовољства је био још већи јер је премијера била на  сцени "Раша Плаовић" у Народном позоришту у Београду, где су се ти снови до тог момента годинама развијали, само из другог угла. Габи је лик који на први поглед делује површно и врло лако би се свако усудио да је дефинише на основу предрасуда које се за њу најчешће и везују. Међутим, она унутар себе носи читав спектар супротстављених емоција - страх, бол, љутњу, незадовољство, тугу, па чак и једну скривену борбеност кључну за дотадашњи опстанак њеног бића.

Креирање лика Габи захтевало је много суптилности. Морала сам да тражим равнотежу између њене спољашње смирености и унутрашњих ломова. То је био процес препун истраживања, разговора са професором Игором Ђорђевићем и професорком Милицом Краљ, колегиницама са класе: Недом Вуковић, Тамаром Младеновић, Матеом Трифуновић, Тијаном Гал, Маријом Дамјанов, Саром Чизмовић, Аном Погорелић и однедавно новим чланом Нином Мартиновић и много рада на биографији лика, тражења њених слабости и механизама одбране. Управо та комплексност чини ову улогу нимало лаким глумачким задатком, али је истовремено и оно што је чини изузетно инспиративном и за разлику од Наташе из "Линије", сасвим другачијом од мене.

Играти Габи изнова, на сцени пред београдском публиком, у Театру "Вук" и гостујући по Србији за мене је посебан осећај. Сваки пут откривам неку нову нијансу, неки нови импулс, као да она расте заједно са мном. То је привилегија коју само позориште може да пружи.

ГЛАС: Ова представа се дуго игра, што и није чудо ако узмемо у обзир силну количину позитивних коментара који је прате... Шта  је, из Вашег угла гледано, била тајна рецепта за дуг вијек представе?

МИОВЧИЋ: Мислим да је "тајна" дуговечности ове представе у томе што она на једном месту спаја све оно што публика воли: интригу, хумор, емоцију и снажне женске ликове. Свака од нас осам доноси на сцену различиту енергију, а када се те енергије укрсте, добије се један жив, динамичан свет који публика лако препознаје и у који радо улази.

Поред тога, представа је режијски веома прецизно вођена, а нас осам је изградило заиста посебну хемију. Наш ентузијазам и међусобни однос, чини ми се, највише доприносе томе што се представа толико дуго игра и што је људи и даље доживљавају као свежу и узбудљиву, заиста верујући у наше односе.

ГЛАС: Чиме се највише водите у креирању улога. Потрагом по сопственим животним искуствима, не би ли на тај начин дали неку адекватну боју и печат лику који тумачите или је то пак ствар глумчеве маште и вјештине уложене у креацију лика?

МИОВЧИЋ: Мислим да глума није ни искључиво лична исповест, ни пука машта, већ спој и једног и другог. У том процесу никако не можемо бити искључиви, најчешће се све на почетку планирано, врло брзо руши и ту није крај. Моја (сопствена) искуства ми свакако помажу да разумем емоцију, да препознам шта лик у одређеном тренутку проживљава и да му дам аутентичан тон. Исто тако верујем да се глума не сме свести само на оно што сам лично проживела. Да је тако, брзо бисмо "потрошили материјал“.

Машта је подједнако важна, ако не и важнија. Она ми омогућава да уђем у свет лика који је потпуно другачији од мене, да разумем његове изборе, страхове, мане и врлине. То истраживање, кроз текст, разговоре, анализу, редитељски концепт, ствара простор у ком лик почиње да дише самостално. Тако да бих рекла да је најбољи резултат управо у тој равнотежи: лична истинитост која даје дубину и глумачка имагинација која даје слободу. Тек када се та два слоја прожму, лик постаје целовит и жив.

ГЛАС: Када бисте морали да се одлучите између позоришног свијета или филмског, који бисте изабрали и због чега ?

МИОВЧИЋ: Да сам на ово питање одговарала пре рецимо шест месеци, сигурно бих рекла позориште. Међутим, на снимању филма "Линија" родила се још једна љубав и нова димензија. Тако да их никако не бих раздвајала.

ГЛАС: Када нисте на филмским сетовима и на даскама које живот значе, које су то најчешће окупације Наташе Миовчић. Укратко, како проводите слободно вријеме?

МИОВЧИЋ: Дефинитивно нисам спортски тип, за разлику од моје сестре Ање, која има 17 година и која се професионално бави одбојком.

Уз свакодневне разговоре на снимању,  колега и професор  Драган Петровић Пеле, приближио ми је осећај задовољства и предности трчања. Тада сам одлучила да почнем са трчањем. Надам се да ће потрајати. На то смо тренутно моје окружење и ја најпоноснији. 

ГЛАС: За крај. Кад бисте морали себе да опишете стиховима укратко како би то изгледало?

МИОВЧИЋ: Стихове ћу ипак препустити другима.

МАНЕКЕНСТВО

ГЛАС: Није тајна да је Наташа Миовчић дуго година у свијету манекенства. Како постижите избалансирати ова два различита свијета, а опет у неком облику и доста слична?

МИОВЧИЋ: Дуго јесам! Почела сам као дете, а затим са тринаест година и по први пут стала на штикле. То није био ни мој избор, ни моја жеља, већ се то просто десило. Имала сам срећу да сам имала сјајну екипу у агенцији "Фабрика" и да сам радила ревије за сјајне светске креаторе, тако да је рађање те љубави било неизбежно. Већ неко време сам једном ногом у пензији што се манекенства тиче, врло је могуће да сам нагазила и другом, само можда још  нисам озваничила.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.