Nataša Miovčić za "Glas": Iskrenost i imaginacija daju umjetničku slobodu

- Film "Linija" je za mene nešto što sam sebi mogla samo da poželim ako je i to bilo moguće, s obzirom na to da profesor Elčić i scenarista Željko Pržulj i dalje uspevaju da me ostave bez teksta svojim idejama, ostavljajući celu ekipu pod temperaturom, čak i tokom pauze. Tema je izuzetno teška, zbog mog porekla tu temu nosim u sebi celog života i svedok sam njenih posledica, samim tim su odgovornost i inspiracija od početka bili na visokom nivou. Snimali smo zaista intenzivno i posvećeno, pa nam je ova pauza svima dobrodošla da se dodatno pripremimo za nastavak snimanja koje kreće u januaru.

Rekla je ovo za "Glas Srpske" glumica Nataša Miovčić komentarišući svoje iskustvo sa snimanja dugoočekivane TV serija "Linija" u režiji Dragana Elčića. Talentovana umjetnica u seriji tumači glavnu žensku ulogu, lik Nataše, rolu koja je, kako ona ističe obogatila na mnogo načina, ali i podiglo stepen odgovornosti prema životnom pozivu.

- U filmu i seriji tumačim lik Nataše, devojke sa kojom delim mnogo sličnosti, ali imamo i dosta različitosti te je bilo vrlo izazovno, ali i inspirativno hodati po tim granicama. Međutim, scenario i same pripreme su mnogo pomogle u tom procesu. Zaista, cela ekipa ulaže ogroman trud da čitavu temu i poruku prenese na autentičan način. Uživam u ljubavi i kolegijalnosti koju imamo na setu. Kao što ste imali priliku da vidite, veliki glumci, umetnici i pre svega dobri ljudi kao Aleksandar Lazić, Dragan Petrović Pele, Nikola Rakočević, Nenad Okanović, Duško Mazalica, Saša Terzić, Aleksandra Belošević... rade na ovom filmu, te mi se glumačko iskustvo značajno obogatilo, a  odgovornost povećala.

GLAS: Ovo je Vaša prva saradnja sa vrsnim rediteljem kakav je Dragan Elčić, kako je funkcionisala saradnja na polju reditelj-glumac, u pitanju je vrlo zahtjevna i kompleksna produkcija, koja se bavi ratnim temama iz jednog specifičnog, medicinskog ugla, nimalo laka za glumce, ali ni za autorski tim?

MIOVČIĆ: Kao što rekoh, prvenstveno priprema kroz koju nas je profesor vodio bila je ključna. Profesor Elčić je bio moj profesor na fakultetu, a imala sam prilike da sa njim radim i na drugim projektima. Znala sam da ću u njemu imati nekoga kome mogu da verujem i privatno i poslovno, ali njegova preciznost, mirnoća i duboko razumevanje teme i nas glumaca, stvaraju atmosferu da se glumac oseća sigurno i dovoljno izazvano da konstantno raste. Mislim da je to preneo na celu ekipu i da smo zaista pružali jedni drugima sigurnost, radeći timski.

Zbog teme koja zahteva posebnu suptilnost i ozbiljan pristup, taj odnos između reditelja i glumca je ovde posebno važan. Vodi nas vrlo promišljeno, sa puno strpljenja i poštovanja prema svakom članu ekipe. Taj način rada čini da i najteže scene postanu pravi umetnički proces, a ne teret. Mislim da je upravo taj balans, između njegovog autoriteta i otvorenosti prema timu, ono što ovu saradnju (pored teme...) čini izuzetno inspirativnom.

GLAS: Uspješnu karijeru imate i na daskama koje život znače. Igrate u jednoj od hvaljenih predstava na beogradskoj pozorišnoj sceni, komadu "Osam žena". Ukoliko se ne varam sa ovom predstavom ste i diplomirali. Kažite nam nešto više o ulozi Gabi i o samoj kreaciji tog scenskog lika koji  nije baš lak glumački posao?

MIOVČIĆ: Tačno je. "Osam žena" Robera Tomasa je predstava sa kojom sam i diplomirala, zato nosi posebnu emocionalnu težinu na mom profesionalnom putu. Uloga Gabi je za mene bila veliki izazov, godina dana rada na jednom liku, kontinuitet i mogućnost razvijanja lika kroz čitav jedan život. Nakon tri godine studiranja i kratkih scena, "Osam žena" je bilo ostvarenje jednog dela glumačkog sna, osećaj zadovoljstva je bio još veći jer je premijera bila na  sceni "Raša Plaović" u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde su se ti snovi do tog momenta godinama razvijali, samo iz drugog ugla. Gabi je lik koji na prvi pogled deluje površno i vrlo lako bi se svako usudio da je definiše na osnovu predrasuda koje se za nju najčešće i vezuju. Međutim, ona unutar sebe nosi čitav spektar suprotstavljenih emocija - strah, bol, ljutnju, nezadovoljstvo, tugu, pa čak i jednu skrivenu borbenost ključnu za dotadašnji opstanak njenog bića.

Kreiranje lika Gabi zahtevalo je mnogo suptilnosti. Morala sam da tražim ravnotežu između njene spoljašnje smirenosti i unutrašnjih lomova. To je bio proces prepun istraživanja, razgovora sa profesorom Igorom Đorđevićem i profesorkom Milicom Kralj, koleginicama sa klase: Nedom Vuković, Tamarom Mladenović, Mateom Trifunović, Tijanom Gal, Marijom Damjanov, Sarom Čizmović, Anom Pogorelić i odnedavno novim članom Ninom Martinović i mnogo rada na biografiji lika, traženja njenih slabosti i mehanizama odbrane. Upravo ta kompleksnost čini ovu ulogu nimalo lakim glumačkim zadatkom, ali je istovremeno i ono što je čini izuzetno inspirativnom i za razliku od Nataše iz "Linije", sasvim drugačijom od mene.

Igrati Gabi iznova, na sceni pred beogradskom publikom, u Teatru "Vuk" i gostujući po Srbiji za mene je poseban osećaj. Svaki put otkrivam neku novu nijansu, neki novi impuls, kao da ona raste zajedno sa mnom. To je privilegija koju samo pozorište može da pruži.

GLAS: Ova predstava se dugo igra, što i nije čudo ako uzmemo u obzir silnu količinu pozitivnih komentara koji je prate... Šta  je, iz Vašeg ugla gledano, bila tajna recepta za dug vijek predstave?

MIOVČIĆ: Mislim da je "tajna" dugovečnosti ove predstave u tome što ona na jednom mestu spaja sve ono što publika voli: intrigu, humor, emociju i snažne ženske likove. Svaka od nas osam donosi na scenu različitu energiju, a kada se te energije ukrste, dobije se jedan živ, dinamičan svet koji publika lako prepoznaje i u koji rado ulazi.

Pored toga, predstava je režijski veoma precizno vođena, a nas osam je izgradilo zaista posebnu hemiju. Naš entuzijazam i međusobni odnos, čini mi se, najviše doprinose tome što se predstava toliko dugo igra i što je ljudi i dalje doživljavaju kao svežu i uzbudljivu, zaista verujući u naše odnose.

GLAS: Čime se najviše vodite u kreiranju uloga. Potragom po sopstvenim životnim iskustvima, ne bi li na taj način dali neku adekvatnu boju i pečat liku koji tumačite ili je to pak stvar glumčeve mašte i vještine uložene u kreaciju lika?

MIOVČIĆ: Mislim da gluma nije ni isključivo lična ispovest, ni puka mašta, već spoj i jednog i drugog. U tom procesu nikako ne možemo biti isključivi, najčešće se sve na početku planirano, vrlo brzo ruši i tu nije kraj. Moja (sopstvena) iskustva mi svakako pomažu da razumem emociju, da prepoznam šta lik u određenom trenutku proživljava i da mu dam autentičan ton. Isto tako verujem da se gluma ne sme svesti samo na ono što sam lično proživela. Da je tako, brzo bismo "potrošili materijal“.

Mašta je podjednako važna, ako ne i važnija. Ona mi omogućava da uđem u svet lika koji je potpuno drugačiji od mene, da razumem njegove izbore, strahove, mane i vrline. To istraživanje, kroz tekst, razgovore, analizu, rediteljski koncept, stvara prostor u kom lik počinje da diše samostalno. Tako da bih rekla da je najbolji rezultat upravo u toj ravnoteži: lična istinitost koja daje dubinu i glumačka imaginacija koja daje slobodu. Tek kada se ta dva sloja prožmu, lik postaje celovit i živ.

GLAS: Kada biste morali da se odlučite između pozorišnog svijeta ili filmskog, koji biste izabrali i zbog čega ?

MIOVČIĆ: Da sam na ovo pitanje odgovarala pre recimo šest meseci, sigurno bih rekla pozorište. Međutim, na snimanju filma "Linija" rodila se još jedna ljubav i nova dimenzija. Tako da ih nikako ne bih razdvajala.

GLAS: Kada niste na filmskim setovima i na daskama koje život znače, koje su to najčešće okupacije Nataše Miovčić. Ukratko, kako provodite slobodno vrijeme?

MIOVČIĆ: Definitivno nisam sportski tip, za razliku od moje sestre Anje, koja ima 17 godina i koja se profesionalno bavi odbojkom.

Uz svakodnevne razgovore na snimanju,  kolega i profesor  Dragan Petrović Pele, približio mi je osećaj zadovoljstva i prednosti trčanja. Tada sam odlučila da počnem sa trčanjem. Nadam se da će potrajati. Na to smo trenutno moje okruženje i ja najponosniji. 

GLAS: Za kraj. Kad biste morali sebe da opišete stihovima ukratko kako bi to izgledalo?

MIOVČIĆ: Stihove ću ipak prepustiti drugima.

MANEKENSTVO

GLAS: Nije tajna da je Nataša Miovčić dugo godina u svijetu manekenstva. Kako postižite izbalansirati ova dva različita svijeta, a opet u nekom obliku i dosta slična?

MIOVČIĆ: Dugo jesam! Počela sam kao dete, a zatim sa trinaest godina i po prvi put stala na štikle. To nije bio ni moj izbor, ni moja želja, već se to prosto desilo. Imala sam sreću da sam imala sjajnu ekipu u agenciji "Fabrika" i da sam radila revije za sjajne svetske kreatore, tako da je rađanje te ljubavi bilo neizbežno. Već neko vreme sam jednom nogom u penziji što se manekenstva tiče, vrlo je moguće da sam nagazila i drugom, samo možda još  nisam ozvaničila.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.