Највећи скандали Канског фестивала

Кан - Скандали су постали незаобилазан дио сваког већег филмског фестивала. Међутим, чини се да се од смотре у Кану, у том погледу, највише очекује још од 1954. године и епизоде "Симон Силва, Роберт Мичам и оде купаћи".

Све је почело голотињом у којој је учествовала старлета. Давне 1954. године Кански фестивал је још имао провинцијски дух - редитељи и глумци су интервјуе давали у кафићима, одлазили пјешке на пројекције и сликали се у природном окружењу, на плажи или на хотелским балконима. Те године, француска глумица Симон Силва, која је претходно мало попила, одлучила је да скине горњи дио купаћег костима и да се са рукама на грудима слика поред тадашње велике холивудске звезде Роберта Мичама, који је и сам био у алкохолисаном стању.

Фотографија је обишла свијет. Настао је огроман скандал. Мичам је одмах позван да се врати у САД гдје удружења за заштиту морала нису престајала да се згражавају. За свега неколико дана, цио свјет је чуо за Кроазету, то ново мјесто разврата на Азурној обали. Звјезде и фотографи ће од тада редовно долазити у Кан чија је легедна започела скандалом.

Послије старлета, штафету, када је ријч о скандалима, преузеће биоскопске сале у којима ће се понекад водити праве битке. Већ 1960. године гледаоци ће због "Авантуре" Микеланђела Антонионија напасти филмску екипу, обасипајући је увредама и гађајући је трулим парадајзом. Исте године "Сладак живот" другог великог италијанског мајстора Федерика Фелинија изазваће жустре полемике и бес католичке цркве, која пријети да ће изопштити вјернике који буду ишли да гледају бујно попрсје Аните Екберг. То је била вјероватно најбоља могућа реклама за филм који ће освојити Златну палму.

У мају 1968. године Франсоа Трифо и Жан-Лик Годар подижу огромну прашину када, попевши се на бину, спуштају завјесу у знак солидарности са радницима у штрајку. Фестивал ће те године први пут у својој историји завршити фијаском.

Седамдесете године ће бити период разних испада и излива страсти. Два остварења ће 1973. године изазвати бујицу звиждука и увреда - "Мајка и курва" Жана Есташа и "Велико ждрање" Марка Ферерија. Есташа ће послије пројекције глумци морати да заштите од бјесне масе, а Ферери ће слати пољупце новинарима и публици, шокираним његовим "гнусним" дијелом.

Слична ситуација догодила се и 1987. године када је Морис Пјала освојио Златну палму за филм "Под сунцем сотоне". Контроверзни редитељ је публици која му је звиждала показао песницу и узвикнуо: "Ако ме не волите, знајте да не волим ни ја вас!"

То је била прилично суздржана реакција у поређењу са испадом Квентина Тарантина који је, седам година касније, показао средњи прст дијелу публике који се бунио што му је додељена Златна палма за "Петпарачке приче".

У Канској арени сви су ударци дозвољени, а фестивал се на крају прилагоди испадима који чине нераздвојни дио његове легенде као у случају пројекције филма "Судар" Дејвида Кроненберга или "Антихрист" Ларса фон Трира када је насиље у појединим сценама "истјерало" пола публике из биоскопа.

"Добра полемика омогућује неком филму да се издвоји из гомиле", каже француски новинар Франсоа-Пјер Пелинар Ламбер. "Када имате 22 дугометражна филма у такмичарском дијелу, плус тридесетак других који се паралелно приказују, добро медијско усијање може да има позитиван исход и осигура међународну продају. Премда је данас тешко изазвати скандал, будући да је филм срушио све табуе", коментарисао је Ламбер.

У глумачком табору било је тек спорадичних испада бијеса, можда с тога што су звијезде изложене сталном стресу током трајања фестивала, непрекидно салетане буљуком репортера који их прате у стопу. Сваки и најмањи неконтролисани гест с њихове стране може да изазове саблазан.

За филмске звијезде шетња црвеним тепихом умије понекад да буде посебно стресно искуство. Посљедња која је изазвала "сензацију" у Кану је Софи Марсо. Француској глумици је у једном тренутку склизнула нараменица на хаљини и једна дојка је сјевнула пред фоторепортерима. Иако је муњевито реаговала, фотографија с њеном незгодом обишла је свијет.

Скандал мајстора било је чак и међу члановима жирија. Француска књижевница Франсоаз Саган, која је предсједавала жирију 1979. године, открила је оно што је требало да остане тајна: да је на њу вршен притисак да награда оде филму "Апокалипса данас" Френсиса Форда Кополе. Услиједио је хладан одговор организатора који су одбили да плате њене трошкове који су били астрономски за оно вријеме - 15.000 франака, од којих 2.500 само за телефон.

*********

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.