Мишо Обрадовић за "Глас" о редитељском дебију и каријери

Већ дуже вријеме желим да се кроз филм и филмске слике изражавам, да изражавам свој унутрашњи свијет, да о темама и феноменима који се свакодневно врзмају по мојој глави - проговорим филмски.

Рекао је ово за "Глас" познати глумац Миливоје Мишо Обрадовић о томе шта је пресудило да стане први пут са друге стране камере у филму "15 и по". Овај врсни драмски умјетник не крије да су због његове примарне професије идеје за филм доста чекале реализацију.

- Због моје примарне професије те идеје су доста чекале на реализацију, али одлучио сам да одбијем неке глумачке понуде и да "измислим" вријеме у којем бих се могао бавити својим филмом. Ето, то се и десило.

ГЛАС: У синопсису се истиче да је "15 и по" прича о Нику, веома успјешном глумцу који, засићен рутином свакодневице, жели промјену, а та промјена се огледа у идеји да постане филмски аутор. Једна прилично, како смо већ поменули, наглашено аутофикцијска прича. Колико је њена тематика била кључна да је оставите у властитим ауторским рукама или су спољне околности одредиле Вас на мјесту режисера?

ОБРАДОВИЋ: Без дилеме, од самог почетка, док сам писао, знао сам да ћу ја и режирати. Или је тачнији редослијед, имао сам идеју за филм који бих режирао па сам сходно томе и одлучио да напишем причу.

ГЛАС: Гдје видите Ваш филм унутар домаће и регионалне кинематографије, која се налази разапета негдје између биоскопског и артхаус филма чије буџете диктирају или државни филмски центри  или друштвено ангажоване теме подобне копродукцијским фондовима?

ОБРАДОВИЋ: Мој филм припада најбољој традицији кино-аматеризма. Та ријеч аматер је доста коришћена у пежоративном смислу од стране брзих и скупих "професионалаца", али ја ту ријеч јако волим. Кад кажем да мој филм припада кино-аматерској традицији, то значи да смо били слободни као ствараоци. Нисмо робовали никаквим фондовским комбинаторикама, нити смо себе пројектовали на неким важним фестивалима, што значи да нисмо имали никакве изванфилмске калкулације…. Имали смо јако мали буџет за основне потребе, имали смо властиту мини ДВ камеру, имали смо идеју, много љубави за ту идеју и велику помоћ свих сарадника испред и иза камере. И на крају је жири на Херцегновском филмском фестивалу вредновао ту нашу филмску причу и наградио нас специјалним признањем.  Од самог старта сам знао шта желим са овим филмом. Некако сам успио да га одсањам и пројектујем на властитом платну (унутрашњост мојих очних капака), и све што је требало да се уради јесте да се то тако и сними. Не бих да звучим арогантно, али успио сам у томе - снимио сам филм какав сам замислио. Да ли се некоме свиђа или не свиђа, то је друга ствар. Али за сваког ствараоца је важно да идеју коју је имао успије до краја да материјализује, а да је не изневјери.

ГЛАС: Важно је да споменемо нека Ваша искуства у страним продукцијама. Наиме, имали сте главну улогу у једној од епизода серије "Свеци" иза које је као косценариста стајао легендарни Мартин Скорсезе.  У једној од осам једночасовних епизода отјеловљујете лик пољског свештеника и мученика Максимилијана Колбеа, познатог по жртви у нацистичком логору Аушвиц, који је свој живот дао за туђи. Које моменте памтите из те сарадње са великаном свјетског филма у једној великој продукцији?

ОБРАДОВИЋ: Велика се помпа дигла око тога кад је јавност схватила да неко са ових наших простора игра главну улогу код Скорсезеа у серији, али сам се трудио све вријеме, кроз интервјуе,  да тај сензационализам не скрене фокус са теме коју је Скорсезе изабрао. Тема је, као што сте поменули, један узвишени чин жртве за другог, чин који, чини се, данас постоји само у причама и легендама. Памтим јако пуно детаља, али најјачи утисак на мене је оставило моје властито осјећање беспомоћности док сам стајао у сценографији концентрационог логора, дакле то осјећање беспомоћности кад знате да и данас такви логори постоје, да се у свијету воде неки бесмислени ратови у којима људи свакодневно гину, у којима дјеца која преживе остају без својих родитеља, домова, гладна, у страху… Не можете да се не запитате о поријеклу зла. Одакле та потреба у човјеку да другом наноси бол, да га потчињава…? Наравно, сјетим се онда и рата на нашим просторима. Колико је бесмислено све то. И колико су људи који креирају такве односе и политике заправо одговорни за све то. Прије тридесет година смо дозволили да нас најгори међу нама (политичари) увуку у рат. Таква грешка нам се никад више не смије поновити!

ГЛАС:  Ових дана сте много заузети послом и махом дане проводите на глумачким сетовима... Једну од улога имаћете у наставку култне серије "Сенке над Балканом 3" Драгана Бјелогрлића. О каквој је улози ријеч и шта публика може да очекује од овог дуго очекиваног наставка?

ОБРАДОВИЋ: Милун Томасовић, лик кога тумачим, је лик из друге сезоне. Бјела је цијелу ту "црногорску линију" расписао и за трећу сезону. Не могу пуно да откривам, али биће жестоко.

ГЛАС: Играли сте у култној представи "Горски вијенац". То је улога Вука Мандушића... Када евоцирате успомене с тог пројекта, шта је то што никада нећете заборавити и која Вам је омиљена реплика коју сте говорили у том комаду?

ОБРАДОВИЋ: Та представа је за мене била прекретница. Био сам најмлађи у тој подјели, прије петнаест година. И Дијего де Бреа, редитељ из Словеније који је то маестрално режирао, толико је остављао јак утисак на цијелу екипу, наравно посебно на мене, да нисам желио да се те пробе икад заврше. Завео нас је његовом нестварном поетиком режије која је имала нешто, за мене, невиђено до тада. Сјећам се да смо за посљедњу сцену, у којој Вук Мандушић дође смртно израњаван из љутог боја код владике да му умре на рукама, чекали петнаестак дана неки специјални "позоришни" снијег који је требало да стигне из Италије и да заједно са Шопеном "одјави" представу. Снијега није било ни четири дана пред премијеру, па ни три, ни два… И ми смо били сви онако забринути шта ће бити са тим, толико смо сви чекали тај снијег… На дан премијере, кад сам се пробудио, погледао сам кроз прозор… Подгорица, у којој готово никад не пада снијег, била је затрпана снијегом. Наравно да је сан Вука Мандушића антологијски текст, али постоји још једна реплика коју сам увијек са посебним дрхтањем у себи изговарао… То је посљедња реплика Мандушића који, смртно рањен, жали за џефердаром који су му поломили у боју и умире са питањем владици: "На мору је од свашта мајсторах, па би ли могли пушку прековати?"

ГЛАС: Умјетник сте у напону снаге, али шта је глумачки посао дао, а шта одузео Миши Обрадовићу?

ОБРАДОВИЋ: Проширио је моју свијест, моје видике, образовао ме, учинио ме бољим, зрелијим… Узео је нешто мало живаца, али не може човјек ништа добити, а да заузврат нешто и не понуди.

ГЛАС: За крај, како изгледа свијет Мише Обрадовића мимо сетова и дасака које живот значе, укратко, гдје се пуне батерије за умјетничка надахнућа, ако такве прилике умјетник код нас уопште и добија?

ОБРАДОВИЋ: У породици. У љубави са мојом супругом, која је мој светионик, и у игри и љубави са нашом дјецом.

ГЛАС: Поред успјеха у филмској каријери такође сте доста успјеха направили играјући у позоришту, заиста велики број улога у разним позориштима широм Црне Горе и Србије. На коју сте улогу у позоришту најпоноснији, рецимо, можда нека улога за коју сте имали дозу бојазни у смислу савлађивања улоге и карактера, а да сте ипак на крају изашли као побједник?

ОБРАДОВИЋ: Не знам да ли сам изашао као побједник, али задња улога у позоришту коју сам радио Леонеа Глембаја из Крлежине драме "Господа Глембајеви" је нешто што ме и изазивало и плашило, заводило и забрињавало, радовало и распамећивало. То је улога достојна сваке несанице. И сваки пут кад је играм, то је једна донкихотовска борба са самим собом за коју само ја знам без обзира на то какав аплауз добио од публике на крају представе. Али у тој игри да се ухвати неухватљиво јесте огромна глумачка радост и изазов.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.