Милица Вујасин за "Глас Српске" : Трпезаријски сто као свједок једног живота

Представа "Син, мајка и отац сједе за столом и дуго ћуте" заиста заузима посебно мјесто у мом академском образовању и срцу. Породица је стуб једног друштва или је то ипак некада била. Кризе и потенцијалне опасности на глобалном нивоу преиспитују односе унутар једне балканске породице и руше увјерења да су они безусловни. Ивор Мартинић кроз једноставан и директан језик даје живот сликама "свакодневице", доводећи их до ивице ескалације и тишина у којима се највише каже.

Рекла је ово за "Глас" редитељка Милица Вујасин поводом њене недавно одигране представе "Син, мајка и отац сједе за столом и дуго ћуте", по тексту Ивора Мартинића, чија је премијера била у јуну у СКЦ-у. Једна од талентованијих младих ауторки домаће позоришне и филмске сцене истиче да свака особа има потребу за припадношћу.

- Управо тај језик сјајно разумију глумци Миљка Брђанин, Александар Бланић, Никола Станковић и Божана Кукило. Трпезаријски сто није само сто за којим се руча. Он је свједок једног живота, сигурно уточиште и кров. Свака особа има потребу за припадношћу, а шта се дешава када схвати да је заправо сама и да под кровом нема мјеста за њу? Тражењем одговора на наведена питања настала је ова представа.

ГЛАС: Имали сте прилику да сарађујете са великим умјетницима из свијета позоришта, једна од таквих су сигурно искуства са великом редитељком Татјаном Мандић Ригонат, а то је представа "Разбијени крчаг" у којој сте асистирали. Шта сте могли највише научите из тог процеса?

ВУЈАСИН: Присуство процесу представе "Разбијени крчаг" је за мене била привилегија. Татјана Мандић Ригонат је неисцрпан извор инспирације, знања и љубави према театру. Њена вјера у позориште, поготово у времену у којем живимо, ме је фасцинирала. Сцену види као простор који нас мијења, тјера да преиспитамо себе, а самим тим свој однос према свијету око нас. Посвећеност и спремност којом је водила процес је задивљујућа. Ансамбл представе и комплетан ауторски и технички тим је дисао као једно, а то је управо огледало редитеља.

ГЛАС: Какве успомене имате када је ријеч о филму "Како сам провела распуст" који је био на СФФ-у у БиХ у студентској селекцији, а прије неколико дана је освојио и трећу награду на првом издању Фестивала филмског стваралаштва младих у Тузли, у категорији регионални студентски и омладински филм? Поново је у фокусу породица, али овај пут из мало другачијег, можда личнијег, угла.

ВУЈАСИН: Филм "Како сам провела распуст" је настао у склопу испита из Филмске и ТВ режије, на трећој години студија. Снимања и читавог процеса се често сјетим због бројних анегдота и дивних тренутака, поготово са нашом малом глумицом Милицом Савановић. У осталим улогама су били Ана Анђелић, Анђела Ракочевић и Александар Бланић, који су створили енергију праве породице и без којих "Распуст" не би био топао. Прича је настала из потребе да се освијести важност и љепота сваког тренутка у којем смо сви ту, у којем смо здрави и највећи проблем нам је шта ћемо сутра за ручак. Мислим да многе ствари и односе схватамо олако, а тек када се деси нешто што нас на неки начин помјери, постајемо свјесни својих поступака. Буде нам жао, а ваљда се то зове одрастање.

ГЛАС: У октобру сте снимали Ваш дипломски филм "Сами" у којем главне улоге тумаче познати глумци Жељко Стјепановић и Маја Изетбеговић. Шта је био највећи изазов на овом пројекту и због чега сте се одлучили за ову причу која се дешава у једном простору, а то је такси? Је ли то омаж Џиму Џармушу или је избор тог возила условљен другим факторима?

ВУЈАСИН: Возећи се таксијем често сам имала осјећај да је то простор у којем људи, макар накратко, скину маске и кажу нешто што иначе не би. Није био омаж Џармушу, иако волим начин на који он користи ауто као микрокосмос свијета. Код мене је то више било питање односа двије усамљене особе, које су коначно наишле на некога ко их чује, а то су Маја и Жељко одлично разумјели. Највећи изазов је био управо како минималним визуелним језиком третирати простор и пренијети емоцију. Директор фотографије Саша Савичић имао је велики допринос у самом визуелном изразу. Такође, ово је можда продукцијски најкомплекснији пројекат који сам радила, јер је захтијевао посебне услове снимања аута. Ништа не би било могуће без Катарине Лазић, моје продуценткиње и пријатељице, која врхунски ради свој посао, а ово нам је трећи заједнички филм. Не могу а да не споменем Соњу Савић, Слободанку Пилић, Владимирку Велагу, Ивону Бијелић, Стефана Томића, Давида Лајшића и Алексу Зубовића и све дивне људе без којих овај филм не би био снимљен.

ГЛАС: Како изгледа свијет Милице Вујасин када је мимо филмског и позоришног збивања ?

ВУЈАСИН: Нема неке велике разлике. Можда само мало више спавам, читам и трудим се да будем са својим вољенима.

ГЛАС: Да ли имате нешто ново у плану кад је ријеч о филму и позоришту, да ли припремате неке нове пројекте?

ВУЈАСИН: Наравно, увијек се нешто спрема. Тренутно радимо представу за дјецу "Оаза за три Деда Мраза" у Градском позоришту "Јазавац", што ми је велико задовољство, јер сам као дјевојчица била члан Студија "Јазавац". Самим тим, одговорност је велика, а поготово према најмањој публици.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.