Милица Јаневски, глумица: “Кости” гађају у срж, јер говоре о искупљењу и рјешењу

Миланка Митрић
Милица Јаневски, глумица: “Кости” гађају у срж, јер говоре о искупљењу и рјешењу

Са “Костима” се ипак нешто догодило, што се буђења код људи тиче. Гледам реакције обичних људи који нису из бранше, а и пуно колега ми је писало доста позитивних речи. Нешто се догодило.

Рекла је ово у разговору за “Глас Српске”, глумица Милица Јаневски, коју је публика у региону крајем године имала прилику да гледа као Зорицу, у серији “Кости”, рађеној по сценарију Николе Пејаковића, у режији Саше Хајдуковића.

- Чини ми се да тај сценарио за “Кости”, којег је Коља Пејаковић написао, поготово што на свом крају има катарзу, у коначном билансу нуди искупљење и решење. То је нешто што је свима нама потребно дуго, да нам неко каже макар где бисмо могли да потражимо решење. У свеукупном смислу, то је погодило људе - додаје она.

ГЛАС:  Главна нит је у искупљењу и у том признавању грешности, што је неки пут ка промјенама. Неки крену тим путем, други не.

ЈАНЕВСКИ: Да. Пола проблема је решено ако ја признам да имам проблем. Постоје различити начини како се из тога избављамо, свако на свој начин. Потреба да се очистимо од свега тога је нешто што је људе такло.

ГЛАС: Како сте се припремали за стварање лика Зорице и како сте од ње створили све што јесте?

ЈАНЕВСКИ: Коља је створио тај лик, а ја сам у њега уткала сопствени садржај и удахнула јој живот. Оно што је занимљиво код тог пројекта је да смо шест месеци пре самог снимања имали припреме, што је ретка ствар на овим просторима. На пробама смо издоговарали како би све то могло да иде. На самом снимању све је било лакше. Што се тиче саме Зорице као такве, такве улоге су незгодне, јер су имају опасност да буду општа места. То је углавном тип жене која прати успешног мушкарца, и која има неку аферу у свом животу. Надам се да смо одлучили нешто друго и да је све то што је она одлучила настало из боли и недостатка љубави, оне какву је замишљала да треба да има од свог сопственог мужа. Имала сам потребу да то браним, поготово женски род, да то буде жена од крви и меса, са свим својим слабостима.

ГЛАС: Зорица би била приказ жене која је можда само слијепа у заљубљености и крајње несрећна и трагична у свему томе?

ЈАНЕВСКИ: Право питање је да ли је она заправо заљубљена, јер могуће је да је све то самокажњавање кроз тог човека и да се то само отело контроли. Чини ми се да је заправо случај такав да, кад већ ништа не функционише, идемо до краја у пропаст, како је она завршила.

ГЛАС: Колико заправо имамо уопште јаких женских ликова у нашој кинематографији, у овом времену и шта бисмо на том пољу могли да промијенимо?

ЈАНЕВСКИ: То се никад неће променити. Живимо у мушкој поставци света. У Холивуду ће сада постојати правило у којем ће бити одређен постатак одређених група у филму. Самим тим, што се то тако поставља, значи да нисмо све превазишли. Код нас жене су одувек добијале два типа улоге, или је мученица која трпи батине и насиље или је представница неког површног женског секс симбола, која је обично сексуално експлоатисана. Чини ми се да неке младе редитељке и редитељи у мојим генерацијама и млађе од мене, раде нешто другачије, буде се, пишу више женска сценарија. Као да се лагано ствара већа потреба да свака жена дође на исто место са било којим мушкарцем, а да за то буде адекватно плаћена.

ГЛАС: Да ли усиљена политичка коректност убија умјетност?

ЈАНЕВСКИ: Апсолутно. Та правила су с једне стране добра, али с друге стране није ни то решење. Проценат нечега не значи и квалитет. То је форма, процедура, тако да лако може да кошта уметност.

ГЛАС: Тренутно у Бањалуци снимате серију “Адвокадо”. Шта можете да нам откријете о томе или можда о Вашој улози?

ЈАНЕВСКИ:  Супер је зато што је овај пројекат нешто духовито и занимљиво. Биће освежење за Бањалуку и регион. Опет, потресно је, али хумористички написано. Сценарио даје огромну слободу за глумца. Екипа је сјајна. Част ми је што сам уопште добила прилику да играм са таквим глумачким аждајама.

ГЛАС: С обзиром на то да глумите и у позоришту, реците ми, каква је чар једне и друге стране, глуме пред камерама и уживо пред публиком?

ЈАНЕВСКИ: То су другачији медији. Позориште је жива ствар која је питање тренутка и контакта с публиком која је увек аутентична и увек нова. Снимање је друга врста стратегије у самој опреми и средствима које глумац користи у свом изразу. Ми смо сви као глумци прво кренули из позоришта које је преко потребно сваком глумцу за опстанак. Снимање има своју чаролију. Кад смо снимали “Кости”, то је било пре годину и по дана. То је велика временска дистанца. Занимљиво је што гледам и себе и улогу са дистанце и много потпуније могу да видим шта бих ја ту променила, али то је форма  на коју више не можеш да утичеш. Волела бих да наставим и једно и друго, подједнако.

ГЛАС: Ова година била је тешка за све, поготово за позориште, баш због контакта с публиком. Како би то даље могло да изгледа? Да ли ћемо се потпуно прилагодити томе.

ЈАНЕВСКИ: Позориште је у својој историји преживело свакакве ударе и много горе ствари, тако да ће у сваком случају преживети. Ми се већ прилагођавамо. Питање је колико ће ово дуго да траје и да ли је то само тренутна варијанта или је то нешто где ћемо морати да променимо приступ и начин рада у овим условима. С једне стране, то може да буде изазовно и узбудљиво, јер не знамо где то може да нас одведе. Недавно сам представу “Овај ће бити другачији” играла у неком термину од пола један, што је потпуно неприродно за глумца, са тако разређеном публиком, где свака особа седи сама с маском. То се осећа. То је тужно.

ГЛАС: Чини се као да све ово што нам се дешава може само људе још више да удаљи једне од других?

ЈАНЕВСКИ: Чини ми се да је то некако и циљ овог експеримента, плус стални апели на социјалну дистанцу. Како каже Цеца Бојковић, једно је физичка, друго је социјална дистанца, тако да је константни страх код свих нас ужасно фрустрирајући и оставиће велике последице на човечанство.

ГЛАС: Какву поруку имате за наше читаоце?

ЈАНЕВСКИ: Моја порука је да сви будемо здрави и да пробамо да претекнемо ову годину живи и да некако највише поведемо  рачуна о себи у неком суштинском смислу и према ближњима, да се вратимо и подсетимо да једино заједно можемо нешто мењати. Да би се то догодило, промена мора да буде код нас, да учинимо све што је могуће да ову планету пробамо да учинимо макар мало бољом за будућу нерођену децу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана