Марко Дукић о филму "Херкул": Прича вриједна борбе јесте права прича

Искрено, до овог тренутка о наградама нисам ни размишљао, поготово јер је ријеч о мом дебитантском филму. Само учешће на било којем фестивалу је већ велика ствар, јер значи да ће више људи имати прилику видјети оно што смо створили. Ипак, драго ми је што је награда стигла, јер то је знак да је неко препознао наш рад и да оно шта смо створили евидентно има смисла. Она је негдје и потврда да се вриједи борити за приче које чекају да буду испричане, чак и када је пут до њих дуг и понекад дјелује немогућ.

Рекао је ово за "Глас Српске", талентовани режисер Марко Дукић чији кратки играни филм "Херкул" ових дана живи свој фестивалски живот, праћен наградама и добрим критикама. Талентовани умјетник, један од оснивача "Невид театра", сценариста и режисер са дугогодишњим стажом у позоришним водама види" Херкула" као почетак једне лијепе филмске приче.

- Цијела екипа је дала свој максимум и сада филм живи свој фестивалски живот, негдје далеко од нас. Наравно, ништа од овога не би било могуће без подршке Аудио-визуелног центра Републике Српске, а посебно ми је драго нагласити да смо управо ми први филм који је Центар подржао од његовог оснивања. С обзиром да сам тренутно фокусиран и на нове пројекте, надам се да је ово тек почетак мог стваралачког пута у филмској индустрији, без обзира на све препреке од настанка идеје до саме реализације филма, рекао је Дукић

ГЛАС: Прича "Херкула" је животна, може се десити свима нама, али како је настала идеја за сценарио и како је текао пут до завршетка филма?

ДУКИЋ: Све је почело као шала о човјеку који је посветио свој живот инсекту на начин на како се то дешава са псима и мачкама, и како  би то изгледало ако би он случајно сјео на инсекта или нешто томе слично. Иницијална идеја је била шаљива, међутим преко конкурса за развој сценарија у Аудио-визуелном центру Републике Српске,  затим развоја пројекта па и до саме продукције, идеја се мијењала и постала далеко озбиљнија. Мене је изненадило колико се комисијама на конкурсима допадала сама идеја, као и готов сценарио. Од писања до финалног филма је прошло тачно двије године. Истина, звучи као дуг процес, али све је прошло у сарадњи са дивним и креативним људима који су заједно са мном саставили из дијелова овај кратки филм, а моје је просто било да само истрајем у визији коју имам од самог почетка. Углавном све фазе рада на филму су биле сјајне и испуњене константним усхићењем и нестрпљењем. Ситне недаће су се лако превазилазиле и надам се да ће остати све у истом тону и код идућег филма ако буде прилике.

ГЛАС: Окупили сте лијепу екипу иза и испред камере, састављену од ветерана попут Љубише Савановића, али и младих снага. Колико је било тешко саставити тим који је, судећи по реакцијама публике, евидентно дао све од себе да "Херкул" заживи пред публиком?

ДУКИЋ: Прије него што сам почео писати сценарио, знао сам да улогу главног лика желим повјерити Љубиши. На моју срећу, пристао је да буде дио пројекта на основу оквирне идеје коју сам му предочио. Писао сам сценарио имајући њега у виду, његов сензибилитет, искуство и специфичан начин на који носи лик. Љубо је на прави начин утјеловио оно што је била почетна идеја, са потпуним разумијевањем, а свакако је додао и својих глумачких бравура којима је дао слојеве које је немогуће написати. Разговарали смо доста о самом материјалу и након пар проба снимали. Што се тиче остатка глумачке екипе, они су текст препознали и одмах га прихватили без задршке због чега сам, да будем искрен, био веома поносан имајући у виду да ми је ово први филм. Љубитељи позоришта и филма су сигурно упознати са Ксенијом Маринковић, Нином Нешковић и Изудином Бајровића. Био је то ансамбл за пожељети, врхунски умјетници чија је професионалност и посвећеност такође утицала на једну дивну атмосферу на сету.  Иза камере сам имао част радити са изузетним тимом гдје су већ прекаљени креативци у филмској индустрији. Прије свега Саша Петковић као директор фотографије, затим костимографкиња Душка Кукавица Вујмиловић, сценографкиња Слободанка Пилић, дизајнер звука Игор Сузић, композитор Петар Билбија и VFX супервизор Давид Гатарић. Уз њих се ту налазила и велика група сарадника, тешко их је све набројати, који су дали све од себе да бисмо урадили филм на најбољи начин, нарочито у данима снимања. Издвојио бих посебно продуцента Николу Ђаковића, чије су заслуге за реализацију филма непроцјењиве. Захваљујући њему, као и осталима створило се једно топло и смирено окружење па је процес снимања протекао без сувишног стреса, али с максималном преданошћу. Као увијек досад, у рад сам ушао потпуно спреман, свјестан да једино добра припрема омогућава већу слободу свих сарадника на сету.

ГЛАС: С обзиром на то да сте позоришни редитељ, можете ли направити разлику између филма и театра, гдје се више проналазите или пак настојите да то подједнако изнивелишете и да уживате у обје умјетности?

ДУКИЋ: Не бих превише улазио у демистификацију односа филма и позоришта, али разлике су, бар по мом искуству, знатне. Филм, по својој природи најчешће захтијева одређен ниво реалистичности и од глумца тражи енормну концетрацију, јер тренутак који камера забиљежи је јединствен, да не кажем непоновљив, а у већини случајева нема времена за бесконачно понављање. Ту искуство, таленат и дисциплина глумца долазе до изражаја што сам се увјерио нарочито током рада на "Херкулу". У већини случајева, серије и филмови се снимају без иједне пробе, што опет говори о умијећу глумаца да у датом тренутку изведу потребно пред камером.  Позориште, с друге стране, је нешто потпуно друго. Припреме су најчешће мјесец дана и више, улога се гради кроз пробе и глумац има времена да пронађе лика којег игра. Не треба заборавити и на директан контакт са публиком, што је изузетно драгоцјено и највећа је посебност позоришта. Вјерујем да су сви глумци доживјели да се њихов осјећај на сцени не подудара с оним што је публика доживјела. Како долазим из сфере плеса, у којој сам током младости наступао и такмичио се, излазак на сцену ми је био одувијек природан. Имао сам прилику да играм у различитим представама, да учим од својих колега и да негдје формирам и свој израз у свему томе. Љубав према сценском наступу, каквим год, и извођење пред публиком су дефинитивно посебност. Филм ми је интересантан, могао бих можда рећи на посматрачком нивоу, камера хвата и најмањи детаљ, самим тим мање је више, захтијева се максимална прецизност и фокус у најкраћем могућем периоду док се снима. Позориште посматрам не само као аутор и редитељ, већ као извођач и осјећам повезаност са публиком док сам на сцени. Да будем искрен, тога никад доста. Надам се да ћу наставити живјети у оба та простора, филмском и позоришном, колико ми то прилике буду дозвољавале, јер то је прије свега лична потреба, а онда негдје и професионална.

ГЛАС: Режирали сте велики број позоришних представа, али сада када бисте морали једну да издвојите са репертоара као преломну тачку  у каријери, која би то представа била и због чега?

ДУКИЋ: Најпосебнија представа је била, уједно и моја прва "Пустоловине Болета комете", анимирана бајка за дјецу, младе и одрасле, премијерно изведена 2016. године. Представа је настала у продукцији "Невид театра", у копродукцији са Градским позориштем "Јазавац". Био је то мој улазак у непознато иако сам раније имао искуства као извођач у неколико представа и као кореограф плесних сцена. Међутим, у режији тада нисам имао никаквог практичног искуства.  Процес је трајао преко годину и по дана, од септембра 2014. до марта 2016., са повременим паузама. Током тог периода сам написао текст представе тј. бајку у стиху, затим илустровао и анимирао ликове који су пројектовани на платно, компоновао и отпјевао музику, режирао представу, а уз то радио и графички дизајн за њену промоцију. Имао сам велику част да сарађујем са глумицом Смиљаном Маринковић, која је маестрално оживјела лик Болета. Ријеч је о комплексној представи, прецизно испланираној до детаља, која не оставља много простора за одступање у временској структури игре. Дизајн звука потписује Алберт Савић, свјетло мајстор био је Саша Шуман, а иза костима и реквизита стоји Нина Бабић.  Након премијере, представу је погледало неколико хиљада малишана региона, а стигла су и нека признања.  Тад ми је постало јасно да оно што стварам има смисла и од тог тренутка сам наставио писати и режирати пројекте у "Невид театру", сваки пут дајући енергију као први пут.

ГЛАС: Шта је Марка Дукића навело да се нађе  у пољу умјетности, тј. који су формативни утицаји криви за улазак на занимљив, али и тежак пут умјетника, посебно код нас?

ДУКИЋ: Умјетност је била присутна у мом животу откад знам за себе. Од малих ногу сам плесао, завршио музичку школу и то инструмент хармоника, а уједно сам свирао у школском оркестру. Сестра ми је такође већи дио живота била кореограф савременог балета, па је умјетност била присутна у нашој кући откад знамо за себе.  Одувијек сам био знатижељан, што се није промијенило ни до дана данашњег. Након завршетка средње школе сам имао снажну жељу да постанем глумац, али сплет околности ме усмјерио искључиво и само ка плесу. Како су године пролазиле, почеле су се дешавати сарадње са позориштима, од постављања кореографија у Дјечијем позоришту, преко рада у Градском позоришту "Јазавац", до Народног позоришта Републике Српске и тад се поново јавила та жеља, која заправо никада није ни нестала. Исто тако, упоредо са студирањем и плесом, почео сам се бавити графичким дизајном. Не треба ни говорити колико ноћи сам провео учећи оно шта ме занимало Мислим да су истрајност и способност да се максимално фокусирам и посветим оном шта ме интересује особине коју су присутна и дан-данас.  Мноштво околности је утицало на моја интересовања и хтјења, која су онда довела до мјеста гдје сам данас.

ГЛАС: Позоришном свијету је познато да сте заједно са колегом Дејаном Андрићем основали  "Невид театар". Отварати позориштанце у данашњем свијету конвенционалног духа није нимало лако ни наивно. Сходно томе можемо  рећи да је луксуз с обзиром на напор који изискује његово пословање. Можете ли нешто више рећи о историјату "Невид театра" и генерално када се пробудила жеља за тим?

ДУКИЋ: "Невид театар" смо основали 2010. године у Бањалуци, с идејом да развијамо ауторско стваралаштво и неконвенционални умјетнички израз. Бавимо се продукцијом театарских представа и перформанса, разног видео и аудио-садржаја, анимационих и едукативних програма. Поред ауторских представа, организовали смо и ликовне и литерарне конкурсе, стручна предавања, драмске радионице и стратешке пројекте усмјерене ка децентрализацији културе. Жеља за оснивањем театра се јавила 2008. године, након гостовања у Њујорку са представом "Браћа", насталом по мотивима Старог завјета и поеми Елен Стјуарт, у режији Андреа Паћота.  Представа је била копродукција "LaMaMa etc" (САД), "Ofucina Electric Arts (Италија) и Градског позоришта "Јазавац" и премијерно је изведена на сцени " LaMaMa etc" на "Оф Бродвеју".  Дејан и ја смо и тада гајили велику љубав према експерименталном и неконвенционалном театру, па је одлука о оснивању "Невид театра" била природан корак. Од тада до данас реализовали смо велики број пројеката, о којима се више може пронаћи на невидтетар.цом. Ипак, остаје горак укус у устима јер и данас након свих ових година немамо своју сцену или радни простор за стварање представа. Упркос бројним покушајима и састанцима са градским властима, до правог рјешења још нисмо дошли. Сумњам да ће се то икад и десити. Можда негдје другдје, негдје далеко.

ГЛАС: Жаргонски речено да ли се спрема нешто ново у "Невид театру" или су Вас обавезе одвукле у другом смјеру?

ДУКИЋ: Крајем године планирамо да изађемо са новом представом "Експеримент: "Цивилизација". Након дугог низа година у којима смо стварали представе за дјецу, сад се коначно враћамо ономе што нас је у почетку и спојило, идеји која је довела до оснивања "Невид театра". Представа "Експеримент: Цивилизација" би требало да буде мултимедијална позоришна представа која, кроз елементе научне фантастике и физичког театра, истражује људско понашање унутар симулираног друштвеног система, у условима притиска, идеолошке манипулације и губитка слободе. Комбиновањем физичког театра са снажним визуелним и звучним наративима, представа разоткрива дистопијске нијансе савременог друштва на ивици потпуне контроле. Радимо на пројекту који нас истински инспирише и радује. Надамо се да ћемо успјети пронаћи простор за извођење и наићи на људе спремне да нам помогну у реализацији, посебно у овим захтјевним временима. Будући да је представа још у фази стварања, односно писања, у овом тренутку не можемо открити више детаља, али за неколико мјесеци свакако ћемо моћи рећи много више.

ГЛАС: Природа Вам је подарила неколико дарова, а један од таквих јесте писање, колико је тешко ускладити сценаристу и редитеља у једној особи и колико Вам, то отежава/олакшава задатак на сцени или иза камере?

ДУКИЋ: Мислим да ми то и те како олакшава рад, јер без обзира на то да ли је ријеч о позоришту или филму, до многих рјешења дођем у самом процесу писања. У дидаскалијама или биљешкама детаљно описујем оно што видим у глави и то су најчешће оне најупечатљивије слике које на крају и пронађу свој пут на сцену или екран. Доста тога се разријеши у самом процесу писања. С обзиром на то да сам искључиво режирао оно шта сам писао, не знам како би изгледало да није тако.

ГЛАС: Ваш текст "Све што нисмо могли рећи" побиједио је на драмском конкурсу Министарства културе и адаптиран је у Позоришту Приједор. Ту се завршила Ваша контрола над тим дијелом, како Вам је дјеловао Ваш текст у ауторској визији другог режисера?

ДУКИЋ: Прије свега, морам да похвалим сјајан пројекат "Реци наглас" Министарства просвјете и културе Републике Српске, који промовише домаће ауторе и пружа им прилику да покажу своје умијеће. Вјерујем да ће у будућности доћи вријеме још млађих и талентованијих аутора, којима ће се оваквим иницијативама отворити врата стваралаштва. Побједа на конкурсу је била изненађење, али и радост, јер је значила да ћу по први пут имати прилику да видим како неко други поставља мој текст на позоришну сцену. Побједнички текст се бави породичним односима, насљеђем и оно шта је битно, борбом за очување или продају породичне имовине.  Што се тиче саме представе, поред ове породичне приче, редитељ је у представу уткао и питање рудника, питање јасно везано за актуелне догађаје у Приједору,  што даје додатну друштвену димензију и јак локални контекст овој представи. Вјерујем да је важно да позориште проговара о ономе што нас окружује и да овакви пројекти наставе да дају прилику домаћим умјетницима да се изразе.

Приватно

ГЛАС: Како изгледа свијет Марка Дукића мимо свијета умјетности?

ДУКИЋ: Живим мирно. Вријеме проводим углавном код куће са породицом, уз понеко дружење с пријатељима. Недостаје ми спорт и физичке активности, али времена је увијек премало. Живим, заправо, један обичан живот, али са сталном жељом за оним необичним. Срећа, ћеркица даје димензију необичног сваки дан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.