Легендарни филмски класик "Давитељ против давитеља" напунио је 40 година

БЕОГРАД - На фестивалу "Одраз страве" 20. децембра биће одржана специјална пројекција дигитално рестаурисане верзије филма "Давитељ против давитеља", послије чега ће редитељ филма Слободан Шијан одржати мастерклас предавање и одговарати на питања публике.

Овим догађајем наставља се скромна прослава 40 година од настанка овог култног класика српске и југословенске кинематографије, којим је Шијан значајно обогатио скроман допринос српског филма жанру хорора, али и оставио неизбрисив траг у домаћој кинематографији.

Сценарио за филм писали су Небојша Пајкић и сам Шијан, уз жељу да створе класични хорор филм, али су током писања и снимања филм обогатили бројним хумористичким моментима од пародије и слепстика до гротеске.

Базиравши почетни заплет на популарном хорор мотиву "серијског убице", који је током експанзије новохоливудског хорора седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека стекао статус новог поп феномена, Пајкић и Шијан су укрстили овај утицај са соцреалистичким миљеом урбаног Београда уз бројне референце на филм, рокенрол и стрип. Наиме, централни заплет почива на мотиву да се у мирном и сигурном велеграду, попут Београда осамдесетих година појављује једини вид криминалца који није био присутан, а то је управо серијски убица, који дави жене ("Узалуд широки булевари, узалуд саобраћајне гужве и метрои, ако у једном граду нема манијака, тај град није метропола").

Поменути давитељ Пера Митић (Ташко Начић) жртве бира на бизаран начин, јер су у питању дјевојке које не воле каранфиле. Агилни полицијски инспектор Огњен Страхињић (Никола Симић) покушава да ријеши случај, али ситуацију додатно компликују млади рок пјевач Спиридон Копицл (Срђан Шапер) који је изгледа у телепатској вези са давитељем и његова симпатија, новинарка Софија Мачкић (Соња Савић), која цијелој причи даје нежељени публицитет.

Заплет је окарактерисан као мрачан и циничан, али у интервјуима Пајкић је одбијао да прихвати да је филм по жанру комедија па је чак и тврдио да се веома трудио да буде супротно. При томе се позивао на своје филмско искуство, стечено у садржајима филмова које је претпоставио животном искуству. Према  филмском критичару Северину Франићу, управо је то био кључни недостатак филма. Према његовом мишљењу, филм "Ко то тамо пева" је управо зато супериорнији као филм инспирације, насупрот "Давитељу" као филму искуства. Додуше, исти критичар је окарактерисао Шијана као неприкосновеног професионалца, али сматра да је овим филмом прешао границу и дистанцирао се од сопствене филмофилске сензибилности.

Са друге стране, Дејан Огњановић, писац и један од најбољих теоретичара и познавалаца хорора код нас, у својој књизи "У брдима, хорори: српски филм страве" веома је похвално писао о "Давитељу", карактеришући га као пародију, односно "постмодерна спрдња". Међутим, он такође признаје да четврти Шијанов филм није постигао успјех његових претходних филмова у вријеме када се појавио, због свог урбаног аспекта и превише помјереног нивоа стилизације и жанровске персифлаже.

Сама поставка филма је смјештена у урбано окружење, а кроз филм дефилује добар дио тадашњег урбаног Београда (Срђан Шапер, Која, Соња Савић, Небојша Пајкић...), али се у филму појављују и Биљана Јефтић као пјеваљка у кафани и Војкан Миленковић као ТВ новинар. То доприноси да се филм окреће младалачкој западњачкој култури (рокенрол, стрип, жанровски филм) и за разлику од претходних Шијановиих филмова наслоњен је на руралније карактере и мотиве. Сам филм носи бројне омаже класику Алфреда Хичкока "Психо" (и отворену посвету на одјавној шпици), али и бројним другим жанровским дјелима од "Кери" Брајана де Палме, "Пинк Пантера" Блејка Едвардса, "Бостонског давитеља" Ричарда Флејшера до стрипа "Алан Форд".

Главни јунак је чист омаж Норману Бејтсу, лик опсесивно везан за мајку, који хода улицама града и продаје каранфиле, а зараду односи строгој мајци (Рахела Ферари). Уколико не успије продати све цвијеће, Пера је кажњен са неколико удараца по прстима. Због страха од мајке, за коју је јако везан, он ствара агресивни алтер-его који голим рукама дави свакога ко дрско одбије купити каранфил јер: "Ко не воли каранфиле, не треба ни да живи", како каже  Пера у једној од бројних култних реплика.

Шијан и Пајкић креирали су врло неуобичајеног убицу с великом дозом ироније, али и елементима хорора, постављајући му двоструки пандан, са једне стране кроз урбаност несхваћених младих рокенрол ликова и догматску крутост инспектора Страхињића, као старијег дијела система, који се све чешће квари.

Наравно, огромну помоћ у креирању овако постављене поставке и атмосфере аутори су имали кроз маестралну глумачку екипу на челу са јединственим Ташком Начићем, који је снимио улогу живота комбинујући робусност своје појаве и префињену психолошку комплексност Едиповских коријена у аутентичну фигуру, која истовремено једнако убједљиво изазива страх, сажаљење и смијех. Једнако тако, бриљира и Никола Симић, као исфрустрирани инспектор, којем је због пропуста о Београдском фантому, каријера већ у питању, а појава давитеља додатно му уништава живот. Са друге стране, Шапер и Соња Савић више него убједљиво глуме нову генерацију, која не хаје за законе и социјалистичке вриједности већ у рокенрол стилу хоће сад и све.

Једнако тако требало би истаћи допринос Шијановог ауторског тима који су чинили Вук Куленовић (музика), Вељко Деспотовић (сценографија), Милорад Глушица (сниматељ) и Љиљана Лана Вукобратовић (монтажа), који су одрадили маестралан посао уз врло скромна средства за жанровски филм.

Филм је премијерно приказан 18. јуна 1984. године, а нешто касније на Филмском фестивалу у Пули биће награђен "Златном ареном" за сценографију. Иако је филм у доба изласка дочекан углавном негативним критикама, постепено је његов значај растао и данас важи за једно од ремек-дјела домаће кинематографије. Једнако тако, у доба изласка није достигао комерцијални успјех претходних Шијанових филмова попут комедија "Ко то тамо пева" и "Маратонци трче почасни круг", али је постепено, посебно путем ВХС и телевизијске дистрибуције, стекао култни статус код публике, уз бројне поштоваоце међу домаћим ауторима, док су његове реплике постале архетипски дио ширег културног добра.

Цензура

Филм је током рада доживио неколико цензорских интервенција, а како је сам Шијан рекао у интервјуима касније затворио му је неколико врата у послу, уз отворена упозорења због глорификације вриједности западне културе.

- У оном тренутку "Давитељ" је можда био деструктивнији и субверзивнији него неки политички филм. Јер је доносио неке вредности западне културе које су биле презрене у овдашњем културном естаблишменту: давитеље, хорор... Бројна сценарија нисам могао да прогурам зато што крв пљушти у неком кадру, а све зато јер у комисији седе људи који не иду у биоскоп - рекао је Шијан за веб портал "Попбокс".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.