Култни трилер "Седам" слави 30 година од премијере (VIDEO)

ЛОС АНЂЕЛЕС - Прије тачно три деценије, 22. септембра 1995 године, тада слабо познати амерички режисер Дејвид Финчер, премијерно је приказао свој други филм, трилер под називом "Седам", који ће у сљедећих 30 година постати један од најцјењенијих и најреволуционарнијих филмова у историји седме умјетности.

У самом моменту снимања овог трилера, Финчер је иза себе имао агонију рада на свом првом филму "Осми путник 3", остварењу чије је снимање постало примјер студијског касапљена ауторске визије и био је спреман да се коцка са властитом каријером, знајући једино да ће сљедећи филм снимати како он жели или неће снимати никако.

Срећом, у тада младом и агилном "Њу лајн кинема" студију, неком је грешком послао оригиналну верзију сценарија Ендрју Кевина Вокера, умјесто нове мање мрачније верзије писане по захтјеву студија и Финчер је инсистирао да филм ради управо по њој и није био спреман на компромис, упркос упорном притиску руководилаца и пробним пројекцијама које су, чинило се, потврдиле да је крај превише суморан. Пуних тридесет година касније филм "Седам" је упечатљив доказ да ни филмске главешине, али ни критика ни публика, не знају увијек шта желе док  им то не испоручите.

Иако је ремек-дјело Џонатана Дема "Кад јагањци утихну" (1991), донекле ублажило став великих студија према овој врсти филмова, то је до успјеха "Седам" више био изузетак који потврђује правило, него зачетник жанра, јер се "Јагањци" ипак одвијају у свијету у којем се зло могло побиједити, а његове посљедице донекле  ублажити. Финчеров улазак у срце људске таме сугерише други ниво зла, бездушни свијет који више представља његов злокобни негативац него детективи који га покушавају зауставити.

Прича се врти око два детектива, циничног Вилијема Сомерсета (Морган Фриман), полицијског ветерана пред пензијом и идеалистичног Милса (Бред Пит) који тек улази у посао, који истражују низ вјешто инсценираних убистава инспирисаних смртним гријесима: прождрљивошћу, похлепом, лијеношћу, пожудом, поносом, завишћу и гњевом.

Као неискусни, непредвидиви Милс, тада млади Бред Пит, у великом стилу почео је да се удаљава од конвенционалних романтичних главних улога и статуса  љепотана са постера према сложенијим улогама, као што су оне у филмовима "12 мајмуна" и "Клуб бораца" . Са друге стране већ цијењени Фриман овом ролом мајсторски је потврдио свој прелаз у прву глумачку класу, играјући свој лик толико увјерљиво да је поставио прототип за бројне друге улоге, како за себе, тако и за друге глумце.

За језивог убицу, познатог само као Џон Дое, након неколико пробних покушаја изабран је Кевин Спејси, који је након читања сценарија  потписао уговор, инсистирјући да се његово име уклони из одјавне шпице, како би боље дочарао осјећај да Дое може бити било ко, луди обичан човјек који хода међу нама.

Са друге стране Финчер није имао дилема шта снима, од првог сусрета са Вокеровим мрачним и депресивним сценаријем који је инспирисан његовим доласком у Њујорк, након мирног живота у провинцији и његовој изгубљености у великом граду.

- Филм је хорор филм. Филм говори о потпуном и тоталном губитку контроле и посљедицама тог чина - рекао је Финчер. Али као и увијек код овог славног режисера, оно што импресионира је строгост његове визије,  у којој ни најмањи детаљ није био препуштен случају. Од самог почетка својом култном уводном шпицом у којој тада још неименованог убицу видимо како пише своје дневнике, слаже фотографије и реже жилетом врхове прстију како би уклонио властите отиске, филм публици пружа узнемирујући, али интригантан увид у његове планове.

Једнако тако своју улогу игра неименовани град (заправо Лос Анђелес),  сав у распадању и мраку, под ударима библијских количина кише док  је камера Даријуса Конџија толико мрачна да се студио жалио да не могу правилно видјети дневне снимке. Ништа мање важну улогу има и соундтрек Хауарда Шора, који је какофонија сирена, аутомобилских труба, звекета кишних капи и получујних свађа прекиданих напетим моментима тишине, боље речено момената  без звука, који појачавају ионако клаустрофобичну атмосферу језивости.

У таквом окружењу, чак и остарјели пандур попут Сомерсета, који мисли да је видио све што се може видјети у његовом послу,  има проблема да се носи са случајем који ће му заокупити посљедњу седмицу на послу, јер Сомерсет зна од првог ужасног убиства да слиједи још једно, а вјероватно и много више након тога. Динамика пријатељства полицајаца између Сомерсета и Милса је бриљантно замишљена, са Сомерсетом као методичним мудрацем, а Милсом као дрском, усијаном главом која дјелује импулсивно. Ипак, током филма, разлика између њих у годинама, искуству и темпераменту се не смањује толико колико се стапа у праву хемију, што је заслуга Фриманове и Питове глуме. Временом, они развијају надопуњуће вјештине, дијелом захваљујући Милсовој супрузи Трејси (Гвинет Палтроу), која инсистира да Сомерсета позове на вечеру, а дијелом зато што су они врхунски полицијаци, које дијели само јаз од неколико деценија старости.

Док сниматељ Конџи намеће упорно суморно визуелно расположење а његови глумци сваком изговореном ријечју додатно продубљују питања,  Финчер никада не приказује ниједно од убистава у филму, али приказује шокантне приказе њихових посљедица.

На првом мјесту злочина, Сомерсет и Милс откривају морбидно гојазног човјека, с лицем према доље у тањиру шпагета, са зглобовима и глежњевима везаним жицом. На другом, моћни адвокат одбране пронађен је у својој канцеларији са дословно килограмом меса на ваги правде, а ријеч похлепа написана је крвљу на тепиху.  Убица којег Сомерсет и Милс јуре одабрао је седам смртних гријехова као тему за серијско убиство, али његове књижевне референце су високо академске са алузијама на Дантеа, Милтона и Шекспира. Сомерсет чак упозорава у једном моменту: "Овај тип је методичан, прецизан и, што је најгоре од свега, стрпљив!", док експлозивнији Милс даје краћу дефиницију: "Он је лудак!" Истина је још суровија и далеко поразнија. Испоставило се да обје ствари могу бити истините.

Када се Дое, смирено говорећи и прекривен крвљу, преда полицијској станици, видимо да је чудовиште заправо само човјек, који изгледа потпуно обично, смирен, као мистик са мисијом, а неки луди тип, који се облачи у људску кожу или једе њихове јетре, што још више продубљује мистерију.

Филм је у сваком погледу шокантан, жесток и крвав, он има крви колико и неки слешер хорор, али Вокерова и Финчерова опсесија злом као темом манифестује се истовремено у глави и у стомаку.

Крај филма "Седам" је тако ефектан јер га аутори чине неизбјежним у сваком кадру натопљеном растућом језом. Тестна публика која је одбацила "кутију" вјероватно је одбацила цијелу тачку гледишта филма, али стварна публика је снажно реаговала на свијет који је или препознавала или га се бојала.  Након што нам је показао пет смртних гријехова, Дое се открива као Завист, толико жудећи за Милсовим нормалним животом да одсијеца главу његове жене и наређује да се она достави Милсу у кутији. Прије него што Сомерсет успије интервенисати, Милс упуца Доеа, претварајући се у Гњев.

То је немилосрдна и савршена сцена, прелијепо изведена и снимљена са камером која кружи около јунака, приближава се и удаљава, стављајући сваког гледаоца у Милсову дилему. Ужас филма је у томе што Џон Доу, не само да контролише оно што Сомерсет и Милс виде, већ се чини да усмјерава и очи гледаоца. И није чудо што су сви у ауторском тиму, радили како би осигурали да остане онаква каква је написана, чак и док је студио покушавао да је промијени, након пробних пројекција, али сам Пит је рекао: "Ставио сам то у свој уговор. Женина глава остаје у кутији."

Филм "Седам" је промијенио правила игре за све укључене, зарадивши импресивних 327 милиона америчких долара, на буџет од 33 милиона долара, док је градио своју репутацију усменом предајом.

Критике се у доба изласка биле помијешане од похвала до негативних осуда, али челична оштрица Финчерове визије је просјекла пут кроз њих до успјеха, а ретроактивно, филм је постао класик, који је на много начина промијенио жанровску слику унутар Холивуда.

Осим квалитета, значаја и угледа, седам и данас важи за примјер филма с савршеним обртом, један од оних филмова гдје, након поновног гледања, схватите да се оно што се догоди једино што се могло догодити. Или, другим ријечима, свиђало се то неком или не, глава жене остаје у кутији, иако је зло изашло у свијет, остављајући гледаоцима попут митске Пандорине кутије само наду.

И јасно је да је Финчер био свјестан тога од самог почетка, јер када је након неколико година добио понуду да сними наставак, кратко је одговорио: "Радије бих угасио опушак у својим очима"!

НАГРАДЕ

У сезони додјеле награда филм "Седам" је освојио номинацију за "Оскара" за најбољу монтажу и награду "БАФТА" за Вокеров, заиста изванредни сценарио, али на крају није освојио ниједну.

То само говори колико је рецимо Академија била далеко од филмске реалности, наградивши рутински сценарио Џима Ловела за филм "Аполо 13", који се данас само памти као "један од филмова Тома Хенкса", док се

"Седам" налази на врховима свих листа најбољих филмова деведесетих и шире.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.