Кармен Обрдаљ за "Глас": Филм не трпи неодлучност

Добро се сјећам када сам добила обрисе идеје. Било је то у Бањалуци, прије пар година, док сам још живјела тамо. Често сам ишла у кафић "Скаут" поред Врбаса, гдје сам писала заједно с колегом Стефаном Томићем.

Рекла је ово за "Глас", редитељка Кармен Обрдаљ поводом њеног новог филма "Метак у пушци", уједно и дипломског рада талентоване умјетнице, који је пропраћен са доста похвала.

Једна од најагилнијих режисерки млађе генерације присјећа се када јој се родила жеља о лику Нине као и њеном пријављивању за мастер рад на ФДУ у Београду.

- Тамо ми је једног дана дошла идеја о лику Нине. Тада сам се пријавила с том идејом за мастер рад на Факултету драмских уметности у Београду. Тамо смо радили на ликовима и сценаријима што ми се свидјело, јер се у овом студијском програму ради баш на одређеном пројекту што сматрам посебно важним за младе ауторе у том тренутку.

ГЛАС: Окупљена је углавном млада ауторска екипа од глумаца до монтаже и осталих сарадника. Како је протекао сам процес снимања и монтирања материјала у цјелину, енергије претпостављамо није недостајало, али колико је било изазовно све то каналисати у функционалну цјелину?

OБРДАЉ: Срећна сам што имам људе с којима сарађујем низ година, то су директорица фотографије Јана Вуковић и монтажер Александар Јурић. Они су људи с којима радим још од самих почетака на академији у Бањалуци. Дана Полетан игра главну улогу и велико ми је задовољство било радити с њом. Дана је сјајно одиграла улoгу и заједно смо створиле енергију због које волим бити на сету. Продукцијски, сценарио је био изазован за извести, али то је некако увијек случај када радите студентски филм.

ГЛАС: Један од чланова екипе је Горан Богдан, без претјеривања, велика звијезда и још већи глумац. Како сте успјели њега добити за филм и како је протекао сам процес рада с њим?

ОБРДАЉ: Горан и ја се познајемо од прије и велика ми је част што је прихватио улогу. Процес с њим био је врло инспиративан - доста је допринио ликовима својим увидима у сценарио, а касније је игром унио неке нове нијансе у свој лик. Када сам Горана видјела како игра схватила сам шта заправо глума значи. Радња је смјештена у Херцеговини, из које обоје потичемо, па је самим тим имао велико разумијевање за лик који игра. То је донијело нову димензију.

ГЛАС: Филм је настао уз подршку Аудио-визуелног центра Републике Српске...Колико су сарадње са филмским центрима, како код нас, тако и у региону, важне за ауторе који се пробијају у свијету седме умјетности?

ОБРДАЉ: Подршка је изузетно важна. Када добијете подршку од АВЦРС-а, ваш филм не добија само финансијску или техничку помоћ, него и озбиљност и кредибилитет. Знате да ваш рад има перспективу и да има шансе да досегне публику до које желите допријети. А када филм некога дотакне, то је оно због чега стварамо. А поред тога, када направите озбиљан кратки филм, добијате већу видљивост и отварају вам се нека друга врата за друге филмове.

ГЛАС: Генерално, који су то изазови са којима се млади аутори у данашње вријеме највише суочавају послије школовања или његовог привођења када треба да се упусте у своје ауторске пројекте?

ОБРДАЉ: Мислим да је највећи изазов с којим се млади аутори суочавају сусрет с реалним животом. Када изађете са академије, излазите из једног ушушканог, идиличног свијета и нисте припремљени за оно што вас чека вани. Живот носи разне изазове, а филм не трпи неодлучност. Највећи изазов је остати озбиљан у својим идејама и не одустајати од њих, колико год понекад изгледало тешко.

ГЛАС: Морамо да се дотакнемо Вашег хваљеног  филма "Кад јутро сване". То је прича о усамљеној несигурној дјевојци која проводи дане пијући вино на крову зграде и чекајући свог дечка да дође кући, прича која је отворила занимљиве теме везане за живот и љубав младих људи у времену модерних технологија и површних емоција.

ОБРДАЉ: То је мој први играни филм. Јако ми је драг, јер је то први тренутак када сам испустила нешто што носим на души. Главну улогу играла је Александра Плахин и мислим да је сјајно тумачила лик. Енергија која се створила између ње, Бојана Колопића и Милице Јаневски је непроцјењива, с обзиром на то да се у филму све заснива на њиховом односу.

ГЛАС: Занимљив је и пут који вас је од одрастања у Мостару, довео до бањалучке Академије и школовања у класи Саше Хајдуковића, па преко Београда до живота у Загребу. Како је протекао тај период адаптације у новим срединама и колико је то пострегионално школовање обликовало Вашу ауторску поетику?

ОБРДАЉ: Моје поријекло је доста шаролико и имам осјећај да ми је уклесано у ДНК да се стално селим. Никада нисам имала осјећај потпуне припадности неком мјесту и увијек сам вољела селити се. У процесу мог одрастања живјела сам на свим дијеловима Балкана. То ме обликовало и срећна сам што сам то могла доживјети. Студирање у Бањалуци ме снажно обиљежило, а морам рећи да то не би било тако да нисам била у класи Саше Хајдуковића. На Сашу сам увијек гледала као на великог узора, професионално и људски. Он ме научио свему што данас знам.

ГЛАС: Генерално, шта су биле почетне координате које су Вас увукле у свијет филма и ко су аутори, који су на много начина одредили Вашу ауторску естетику, али и животни  и умјетнички пут?

ОБРДАЉ: Мој отац је својевремено маштао да упише режију. Вољела сам гледати филмове и мислим да сви заправо почињемо из љубави према њима.

ГЛАС: Осим промоције филма и даљег школовања, какви су планови Кармен Обрдаљ за даље у свијету умјетности?

ОБРДАЉ: Тренутно радим на пар узбудљивих пројеката о којима ништа не могу откривати, али јако се радујем да их подијелим ускоро!Добро се сјећам када сам добила обрисе идеје. Било је то у Бањалуци, прије пар година, док сам још живјела тамо. Често сам ишла у кафић "Скаут" поред Врбаса, гдје сам писала заједно с колегом Стефаном Томићем.

Рекла је ово за "Глас", редитељка Кармен Обрдаљ поводом њеног новог филма "Метак у пушци", уједно и дипломског рада талентоване умјетнице, који је пропраћен са доста похвала.

Једна од најагилнијих режисерки млађе генерације присјећа се када јој се родила жеља о лику Нине као и њеном пријављивању за мастер рад на ФДУ у Београду.

- Тамо ми је једног дана дошла идеја о лику Нине. Тада сам се пријавила с том идејом за мастер рад на Факултету драмских уметности у Београду. Тамо смо радили на ликовима и сценаријима што ми се свидјело, јер се у овом студијском програму ради баш на одређеном пројекту што сматрам посебно важним за младе ауторе у том тренутку.

ГЛАС: Окупљена је углавном млада ауторска екипа од глумаца до монтаже и осталих сарадника. Како је протекао сам процес снимања и монтирања материјала у цјелину, енергије претпостављамо није недостајало, али колико је било изазовно све то каналисати у функционалну цјелину?

OБРДАЉ: Срећна сам што имам људе с којима сарађујем низ година, то су директорица фотографије Јана Вуковић и монтажер Александар Јурић. Они су људи с којима радим још од самих почетака на академији у Бањалуци. Дана Полетан игра главну улогу и велико ми је задовољство било радити с њом. Дана је сјајно одиграла улoгу и заједно смо створиле енергију због које волим бити на сету. Продукцијски, сценарио је био изазован за извести, али то је некако увијек случај када радите студентски филм.

ГЛАС: Један од чланова екипе је Горан Богдан, без претјеривања, велика звијезда и још већи глумац. Како сте успјели њега добити за филм и како је протекао сам процес рада с њим?

ОБРДАЉ: Горан и ја се познајемо од прије и велика ми је част што је прихватио улогу. Процес с њим био је врло инспиративан - доста је допринио ликовима својим увидима у сценарио, а касније је игром унио неке нове нијансе у свој лик. Када сам Горана видјела како игра схватила сам шта заправо глума значи. Радња је смјештена у Херцеговини, из које обоје потичемо, па је самим тим имао велико разумијевање за лик који игра. То је донијело нову димензију.

ГЛАС: Филм је настао уз подршку Аудио-визуелног центра Републике Српске...Колико су сарадње са филмским центрима, како код нас, тако и у региону, важне за ауторе који се пробијају у свијету седме умјетности?

ОБРДАЉ: Подршка је изузетно важна. Када добијете подршку од АВЦРС-а, ваш филм не добија само финансијску или техничку помоћ, него и озбиљност и кредибилитет. Знате да ваш рад има перспективу и да има шансе да досегне публику до које желите допријети. А када филм некога дотакне, то је оно због чега стварамо. А поред тога, када направите озбиљан кратки филм, добијате већу видљивост и отварају вам се нека друга врата за друге филмове.

ГЛАС: Генерално, који су то изазови са којима се млади аутори у данашње вријеме највише суочавају послије школовања или његовог привођења када треба да се упусте у своје ауторске пројекте?

ОБРДАЉ: Мислим да је највећи изазов с којим се млади аутори суочавају сусрет с реалним животом. Када изађете са академије, излазите из једног ушушканог, идиличног свијета и нисте припремљени за оно што вас чека вани. Живот носи разне изазове, а филм не трпи неодлучност. Највећи изазов је остати озбиљан у својим идејама и не одустајати од њих, колико год понекад изгледало тешко.

ГЛАС: Морамо да се дотакнемо Вашег хваљеног  филма "Кад јутро сване". То је прича о усамљеној несигурној дјевојци која проводи дане пијући вино на крову зграде и чекајући свог дечка да дође кући, прича која је отворила занимљиве теме везане за живот и љубав младих људи у времену модерних технологија и површних емоција.

ОБРДАЉ: То је мој први играни филм. Јако ми је драг, јер је то први тренутак када сам испустила нешто што носим на души. Главну улогу играла је Александра Плахин и мислим да је сјајно тумачила лик. Енергија која се створила између ње, Бојана Колопића и Милице Јаневски је непроцјењива, с обзиром на то да се у филму све заснива на њиховом односу.

ГЛАС: Занимљив је и пут који вас је од одрастања у Мостару, довео до бањалучке Академије и школовања у класи Саше Хајдуковића, па преко Београда до живота у Загребу. Како је протекао тај период адаптације у новим срединама и колико је то пострегионално школовање обликовало Вашу ауторску поетику?

ОБРДАЉ: Моје поријекло је доста шаролико и имам осјећај да ми је уклесано у ДНК да се стално селим. Никада нисам имала осјећај потпуне припадности неком мјесту и увијек сам вољела селити се. У процесу мог одрастања живјела сам на свим дијеловима Балкана. То ме обликовало и срећна сам што сам то могла доживјети. Студирање у Бањалуци ме снажно обиљежило, а морам рећи да то не би било тако да нисам била у класи Саше Хајдуковића. На Сашу сам увијек гледала као на великог узора, професионално и људски. Он ме научио свему што данас знам.

ГЛАС: Генерално, шта су биле почетне координате које су Вас увукле у свијет филма и ко су аутори, који су на много начина одредили Вашу ауторску естетику, али и животни  и умјетнички пут?

ОБРДАЉ: Мој отац је својевремено маштао да упише режију. Вољела сам гледати филмове и мислим да сви заправо почињемо из љубави према њима.

ГЛАС: Осим промоције филма и даљег школовања, какви су планови Кармен Обрдаљ за даље у свијету умјетности?

ОБРДАЉ: Тренутно радим на пар узбудљивих пројеката о којима ништа не могу откривати, али јако се радујем да их подијелим ускоро!

"ЗОСТЕР"

ГЛАС: У задње вријеме често имамо прилику да гледамо спотове култне групе "Зостер" у режији Ваше маленкости...Од куда та сарадња између Вас и Марија и колико је кратка форма видео-спота генерално изазов за режију, посебно у контексту усклађивања визуелне и музичке приче?

ОБРДАЉ: Јако волим ту форму, јер све идеје видим у сликама, а спот је потпуно у визуелном, тако да ми за то никада не мањка инспирације. С Маријом је задовољство радити, јер га врло поштујем као умјетника. С друге стране, пријатељи смо и имамо међусобно повјерење. У таквој сарадњи прелијепо ми је радити, јер имам слободу. Тако настају најбоље ствари.

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.