Јово Максић, глумац, о филму и серији “Олуја”: Обичан човјек увијек страда, био губитник или побједник

Рекао је ово за “Глас Српске” глумац Јово Максић објашњавајући колико је било тешко одглумити лик обичног, малог човјека у вихору ратног страдања у филму “Олуја”, чије приказивање, након Србије, ове седмице почиње и у Републици Српској у биоскопима и културним центрима. Филм ће у “Синеплексу Палас” премијерно бити приказан у сриједу, у 19.30 часова.

Један од најталентованијих српских глумаца, поријеклом је из Книна и преживио је српски егзодус 1995. године на властитој кожи, али каже да се одавно помирио са прошлошћу и да му искуство помаже у његовом занату.

- Моја прошлост је саставни део мене и са њом сам помирен и то животно искуство ми само помаже у послу којим се бавим - рекао је Максић.

ГЛАС: Судећи по првим реакцијама око аутентичности филма “Олуја” нема спора, али како ће се филм осјетити у региону, гдје су најчешће наши порази њихове побједе и обрнуто, а нажалост, емпатија све рјеђа емоција?

МАКСИЋ: То је добро речено - емпатија, све ређа емоција. То је нажалост постала глобална болест. Наша намера и јесте била да филм има ту антиратну ноту и да избегнемо замке дневнополитичког жанра. Бавили смо се обичним човеком који нажалост увек страда, био губитник или победник. Искрено, не знам какве ће реакције бити и верујте да се тиме не бавим.

ГЛАС: Само снимање је било тешко и захтјевно, преко 100 снимајућих дана, доста терена и акционих сцена, обуке и припрема. Како сте Ви и колеге преживјели ово “филмско ратовање” пред камером?

МАКСИЋ: Кад се бавите послом који волите, па и кад обрађујете овако тешке теме, онда поред свих недаћа и проблема, некако не можете рећи да је било тешко. Више је било стресно и неизвесно. Филм није једноставно снимити, ту постоји много фактора на које не можете да утичете, (временске прилике, пандемија, болести), али заједнички смо све то превазишли и успели на крају да завршимо. Остаје једна велика туга, јер нас је изненада, не дочекавши премијеру, напустио сјајни Давор Јањић, а при самом крају снимања трагично је изгубио живот и реквизитер Мили. Што се тиче емоција, све је измешано.

ГЛАС: Гледајући српску кинематографију посљедњих  неколико година стиче се утисак као да се осјећа мањак воље да се дотакнемо важних националних тема, док су трендовске модерне приче у складу са укусом фестивалских жирија постале доминантне.

МАКСИЋ: Ваљда је наш национални живот препун трагичних историјских момената и онда ваљда и несвесно се теже хватамо тих тема. То је у једну руку и двосекли мач, јер тражи озбиљнији приступ. Није само потребна жеља, већ и одговорност.

ГЛАС: Један одличан филм “Мрак”, који се бави страдањем Срба на Косову, игнорисан је од већине европских фестивалских жирија. Да ли филм који се бави страдањем крајишких Срба 95. године попут “Олује, може очекивати бољи третман?

МАКСИЋ: Верујте да о томе не желим да размишљам. Нико од нас није ни почео да снима овај филм са мишљу и жељом да се некоме додворимо или свидимо. Пре свега смо га урадили из поштовања и у знак сећања на све невине и настрадале људе у том рату.

ГЛАС: У свјетлу овог немилог подсјећања на избјеглиштво и тешке послијератне године, како сте ви опредијелили уопште за глуму као животни позив?

МАКСИЋ: Све је то сплет околности у турбулентном времену. Више пута сам о томе причао, па самом себи звучним као папагај. У сваком случају, на крају се испоставило да ми је глума била права “терапија” у том времену.

ГЛАС: Када сте дипломирали дуго, скоро шест година сте били само у позоришту, изван телевизије и филма, колико вас је то театарско брушење заната обликовало као умјетника и човјека?

МАКСИЋ: У многоме. Мислим да је све ишло својим током и баш како треба. Без позоришта не бих био ово што сам данас, то је сигурно.

ГЛАС: Глумите доста на филму и телевизији, али из глумачке перспективе, када сте преломили у себи да је то што желите радити и да сте баш поносни на своје улоге као умјетник, на страну успјех и одјек саме улоге?

МАКСИЋ: На другој години академије сам истински схватио да желим да се бавим глумачким послом, а сигурност сам добио оног момента кад сам схватио да у животу знам и умем да радим још поприлично ствари. Нису све улоге биле успешне, далеко од тога, али сам можда више научио из лоших улога, него из добрих. Тако да су и оне подједнако важне.

ГЛАС: Колико је глумцу тешко остати професионалац и умјетник у ери безбројних промјена улога на релацији телевизија-филм-позориште? То је, наравно, економски оправдано јер од тога глумци живе, али са друге стране брзина донекле одузима чар игре.

МАКСИЋ: Све зависи од особе до особе. Нико вас не тера да радите оно што не желите. Можда у току процеса дође до личног разочарења, али морате да будете професионални до краја и гутате горке пилуле (да се не изразим погрдније). Морате наћи радост игре и кад вам се не игра или изађите из кола. Једна ретко добра ствар те хиперпродукције је могућност да неке колеге, поготово млађе и из унутрашњости, добију какву такву шансу и прилику да покажу свој таленат. Упознао сам много сјајних глумаца ван београдских позоришта који су маестрални.

Улоге

ГЛАС: Тумачили сте разне ликове, али шта бисте вољели да одиграте ако би се некада све коцкице склопиле?

МАКСИЋ: Можда сам као млађи маштао и планирао, али што сам старији све више волим да се препустим да живот бира улоге. Знате ону изреку “Човек планира, Бог се смеје”...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.