Jovo Maksić, glumac, o filmu i seriji “Oluja”: Običan čovjek uvijek strada, bio gubitnik ili pobjednik

Rekao je ovo za “Glas Srpske” glumac Jovo Maksić objašnjavajući koliko je bilo teško odglumiti lik običnog, malog čovjeka u vihoru ratnog stradanja u filmu “Oluja”, čije prikazivanje, nakon Srbije, ove sedmice počinje i u Republici Srpskoj u bioskopima i kulturnim centrima. Film će u “Sinepleksu Palas” premijerno biti prikazan u srijedu, u 19.30 časova.

Jedan od najtalentovanijih srpskih glumaca, porijeklom je iz Knina i preživio je srpski egzodus 1995. godine na vlastitoj koži, ali kaže da se odavno pomirio sa prošlošću i da mu iskustvo pomaže u njegovom zanatu.

- Moja prošlost je sastavni deo mene i sa njom sam pomiren i to životno iskustvo mi samo pomaže u poslu kojim se bavim - rekao je Maksić.

GLAS: Sudeći po prvim reakcijama oko autentičnosti filma “Oluja” nema spora, ali kako će se film osjetiti u regionu, gdje su najčešće naši porazi njihove pobjede i obrnuto, a nažalost, empatija sve rjeđa emocija?

MAKSIĆ: To je dobro rečeno - empatija, sve ređa emocija. To je nažalost postala globalna bolest. Naša namera i jeste bila da film ima tu antiratnu notu i da izbegnemo zamke dnevnopolitičkog žanra. Bavili smo se običnim čovekom koji nažalost uvek strada, bio gubitnik ili pobednik. Iskreno, ne znam kakve će reakcije biti i verujte da se time ne bavim.

GLAS: Samo snimanje je bilo teško i zahtjevno, preko 100 snimajućih dana, dosta terena i akcionih scena, obuke i priprema. Kako ste Vi i kolege preživjeli ovo “filmsko ratovanje” pred kamerom?

MAKSIĆ: Kad se bavite poslom koji volite, pa i kad obrađujete ovako teške teme, onda pored svih nedaća i problema, nekako ne možete reći da je bilo teško. Više je bilo stresno i neizvesno. Film nije jednostavno snimiti, tu postoji mnogo faktora na koje ne možete da utičete, (vremenske prilike, pandemija, bolesti), ali zajednički smo sve to prevazišli i uspeli na kraju da završimo. Ostaje jedna velika tuga, jer nas je iznenada, ne dočekavši premijeru, napustio sjajni Davor Janjić, a pri samom kraju snimanja tragično je izgubio život i rekviziter Mili. Što se tiče emocija, sve je izmešano.

GLAS: Gledajući srpsku kinematografiju posljednjih  nekoliko godina stiče se utisak kao da se osjeća manjak volje da se dotaknemo važnih nacionalnih tema, dok su trendovske moderne priče u skladu sa ukusom festivalskih žirija postale dominantne.

MAKSIĆ: Valjda je naš nacionalni život prepun tragičnih istorijskih momenata i onda valjda i nesvesno se teže hvatamo tih tema. To je u jednu ruku i dvosekli mač, jer traži ozbiljniji pristup. Nije samo potrebna želja, već i odgovornost.

GLAS: Jedan odličan film “Mrak”, koji se bavi stradanjem Srba na Kosovu, ignorisan je od većine evropskih festivalskih žirija. Da li film koji se bavi stradanjem krajiških Srba 95. godine poput “Oluje, može očekivati bolji tretman?

MAKSIĆ: Verujte da o tome ne želim da razmišljam. Niko od nas nije ni počeo da snima ovaj film sa mišlju i željom da se nekome dodvorimo ili svidimo. Pre svega smo ga uradili iz poštovanja i u znak sećanja na sve nevine i nastradale ljude u tom ratu.

GLAS: U svjetlu ovog nemilog podsjećanja na izbjeglištvo i teške poslijeratne godine, kako ste vi opredijelili uopšte za glumu kao životni poziv?

MAKSIĆ: Sve je to splet okolnosti u turbulentnom vremenu. Više puta sam o tome pričao, pa samom sebi zvučnim kao papagaj. U svakom slučaju, na kraju se ispostavilo da mi je gluma bila prava “terapija” u tom vremenu.

GLAS: Kada ste diplomirali dugo, skoro šest godina ste bili samo u pozorištu, izvan televizije i filma, koliko vas je to teatarsko brušenje zanata oblikovalo kao umjetnika i čovjeka?

MAKSIĆ: U mnogome. Mislim da je sve išlo svojim tokom i baš kako treba. Bez pozorišta ne bih bio ovo što sam danas, to je sigurno.

GLAS: Glumite dosta na filmu i televiziji, ali iz glumačke perspektive, kada ste prelomili u sebi da je to što želite raditi i da ste baš ponosni na svoje uloge kao umjetnik, na stranu uspjeh i odjek same uloge?

MAKSIĆ: Na drugoj godini akademije sam istinski shvatio da želim da se bavim glumačkim poslom, a sigurnost sam dobio onog momenta kad sam shvatio da u životu znam i umem da radim još poprilično stvari. Nisu sve uloge bile uspešne, daleko od toga, ali sam možda više naučio iz loših uloga, nego iz dobrih. Tako da su i one podjednako važne.

GLAS: Koliko je glumcu teško ostati profesionalac i umjetnik u eri bezbrojnih promjena uloga na relaciji televizija-film-pozorište? To je, naravno, ekonomski opravdano jer od toga glumci žive, ali sa druge strane brzina donekle oduzima čar igre.

MAKSIĆ: Sve zavisi od osobe do osobe. Niko vas ne tera da radite ono što ne želite. Možda u toku procesa dođe do ličnog razočarenja, ali morate da budete profesionalni do kraja i gutate gorke pilule (da se ne izrazim pogrdnije). Morate naći radost igre i kad vam se ne igra ili izađite iz kola. Jedna retko dobra stvar te hiperprodukcije je mogućnost da neke kolege, pogotovo mlađe i iz unutrašnjosti, dobiju kakvu takvu šansu i priliku da pokažu svoj talenat. Upoznao sam mnogo sjajnih glumaca van beogradskih pozorišta koji su maestralni.

Uloge

GLAS: Tumačili ste razne likove, ali šta biste voljeli da odigrate ako bi se nekada sve kockice sklopile?

MAKSIĆ: Možda sam kao mlađi maštao i planirao, ali što sam stariji sve više volim da se prepustim da život bira uloge. Znate onu izreku “Čovek planira, Bog se smeje”...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.