Горан Марковић за "Глас": Борим се цијели живот против сила мрака

Право да вам кажем, ја сам на почетку био релативно скептичан у вези са превођењем једног филма на позоришну сцену. Истина, тај филм садржи то јединство времена и простора, што је типично за позориште, тако да је он могао да буде и позоришни комад. Тако да с те ауторске стране нисам имао ништа против, али да будем искрен, имао сам одређене страхове како ће то све бити изведено. Ипак, адаптација је врло добра, подела глумачка је врло, врло добра и сама Маркова поставка је врло интересантна и зрела. Он и драматург Александар Васиљевић направили су аутентичан ауторски пројекат, а не копију филма, јер су успели да представу уклопе у савремени тренутак и простор.

Рекао је ово за "Глас Српске" Горан Марковић, режисер, писац и сценариста, објашњавајући како му је изгледао његов текст "Мајстори, мајстори" када га је премијерно погледао на сцени Народног позоришта Републике Српске. Легенда домаће кинематографије, аутор култног истоименог филма из 1980. године, на много начина обиљежио је југословенску и српску културну сцену, али каже да је његов текст настао као продукт једног специфичног времена и тренутка па је и сам мало изненађен како се савршено уклопио у актуелно доба.

- Текст "Мајстори, мајстори" написан је пре 45 година и могао би да делује анахроно, застарело, али сам одједном имао утисак да је то комад о овом времену и овом хаосу у којем живимо. Комад који је иначе по дефиницији комедија, лака комедија или да кажем нешто што има социјални ангажман, у овом извођењу је постао слика времена. Има јако драматичну позадину, то је једно виђење које ме изненадило и обрадовало. Има смисла, има разлог постојања. Није тако лако пренети филм који је доживео велику популарност на сцену. На неки начин ми је драго што је помало скрајнути филм, који сам снимио пре 45 година, почео да на један други начин поново живи - рекао је Марковић.

ГЛАС: Бахатост, примитивизам, лагање и насиље сматрају се нормалним у овом времену, док у комаду "Мајстори, мајстори" они избијају на површину када се унутрашње кочнице на забави опусте, разбијајући блиставу фасаду школе.

МАРКОВИЋ: Данас више, нажалост, то нико и не крије. У то доба снимио сам тај филм, после тога сам снимио "Вариолу веру" и оба филма су на неки начин говорила о пукотинама у систему, о његовим слабостима.

С једне стране образовни систем, који је деловао јако монолитан, приказан је кроз комедију, која се бавила критиком његових бројних пукотина, а онда је "Вариола" дошла као прича о болести, не само медицинској, него и болести друштва. Сећам се, када сам био професор на Колумбији у Њујорку, приказао сам америчким студентима филм "Вариола вера" и они су гледали то мало чудно, нису баш схватили суштину. Рекао сам им: "Па ово је филм о болести друштва". Они нису разумели чиме смо се ми изражавали у социјализму, а то је језик метафора и симбола. Никада нисмо могли, нисмо имали навику да говоримо директно као они, тако да су школа или болница или касарна или затвор заправо увек били метафоре за друштво.

ГЛАС: Да ли је тачно да сте "Мајсторе" снимили за 18 дана без буџета? То дјелује помало нестварно, с обзиром на њихов изглед, али и глумачку екипу, која је била крем тадашњег глумишта. Да ли би то данас уопште било могуће извести?

МАРКОВИЋ: Ми смо прво отворили једну фирму, то је био први филм те фирме, звала се "Артфилм 80" и текст сам направио јако брзо. Имао сам тада већ иза себе веома успешне филмове, "Специјално васпитање" и "Националну класу", али они су били снимљени под уговорима великих продукција, које су нас снажно контролисале. И онда смо решили да направимо бољу продукцију са више слободе у раду и смислили мали филм, као што је "Мајстори, мајстори". Текст сам понудио разним глумцима и нико ме није одбио, упркос чињеници да нико није био плаћен. Чак и други људи нису били плаћени, сниматељи, филмографи, сви смо радили бесплатно. И онда су, пошто је била уложена нека врста ината, рецимо једног протеста кроз продукцију, људи радили преко сваке мере, јер нису желели да раде за "Авалу" или "Центар филм", који су тада владали. Додуше сви ти глумци су били на неки начин моји пријатељи, пријатељи мојих родитеља, али њих је највише привукао сам текст. Сценарио је био врло згодан и пружио је могућности за игру глумачку, за импровизације, за нетипичне креације и зато су глумци, али и цела екипа, изнели филм у року од непуне три седмице.

ГЛАС: Када смо код текста, занимљиво је да сте већину филмова радили по властитим сценаријима или сте имали косценаристу. Да ли Вам је то олакшавало посао режисера или просто нисте добијали занимљиве туђе сценарије?

МАРКОВИЋ: У то време није била продукција драматуршка и сценаристичка велика као данас. Није било много тема на тржишту, јер људи нису могли од тога да живе. У Америци имате велике продуцентске куће које купе десет сценарија, а сниме један филм. И свих тих десет сценарија је плаћено. И ти људи живе од тога. Овде тога није било, врло мало људи се бавило писањем сценарија и то је један од разлога што сам писао за своје филмове. Са друге стране мене је привлачило да будем личан, да будем аутор. И онда сам седео и учио писање пишући те сценарије, јер се писање учи тако што седите и пишете. Нема другог начина. Ја сам седео и писао верзије и верзије сценарија. Рецимо за "Националну класу" сам писао десет или једанаест верзија. Тада нису постојали компјутери, него куцам пет-шест листова на писаћој машини па индиго и тако даље. То су биле хиљаде страница различитих верзија. И то ме на неки начин обучило у писању сценарија. Први филм када сам снимао нисам знао колико то све траје. Па је, када је филм завршен, трајао два сата и 40 минута (смијех). И приказивачи, да би га уопште пустили да уђе у биоскоп, тражили су да избацим 50 минута. Избацио сам 50 најбољих минута тог филма. Зашто најбољих? Зато што су те сцене које сам избацио целине за себе. Биле су нумере, филмчићи унутар филма. Оставио само оно што је био главни ток драмске радње.

ГЛАС: Приповједач сте од почетка каријере, али дјелује да сте помало били пророк током осамдесетих, гледајући "Мајсторе", који се дешавају у школи, "Вариолу веру", која се дешава у епидемији заразне болести, "Урнебесну трагедију", која дјелује као филмска визија ријалити лудила. Или је Вашу фикцију стварност напокон и нажалост стигла?

МАРКОВИЋ: Често сам проклињао своју фикцију. Зато што су ми се дешавале ствари које сам прво снимио па су ми се онда десиле у животу. Обично је супротно. Ви доживите нешто па снимите филм о томе. Мени се неколико пута дешавало да доживим сопствене филмове. На пример "Вариолу веру" када сам снимао била нам је потребна болница. Добио сам је, али је то била напуштена зграда болнице пластичне хирургије у Београду. И ми смо ушли у ту болницу и снимали смо. И онда двадесет и не знам колико година касније морао сам да имам неку пластичну операцију на лицу. И отишао сам у ту исту болницу, која је обновљена. И легао сам на сто на којем сам снимао смрт Богдановића. Буквално на исти тај сто сам легао. И помислио сам: "Па ово је невероватно. Ово сам већ снимио". И тако онда сам почео да водим рачуна шта пишем (смијех). Изгледа да је несвесно или интуиција у човеку јако битно када се бавите мојим занатом и када сте приморани да се ослањате на ствари које предвиђате.

ГЛАС: Филмови су били Ваш начин да причате приче. Нажалост не снимате дуго, постали сте персона нон грата у српској кинематографији, али са дуге стране постали сте крајње озбиљан писац. Критика Вас хвали, што је важно, јако сте читан писац?

МАРКОВИЋ: Знате како, ја себе сматрам оним што Американци зову "Storyteller". Причам приче. Једноставно речено, из једног формата сам прешао у други, али обављам исту ствар. Причам приче, кроз њих се изражавам цели живот. Да ли су оне филмови, позоришни комади или данас књиге, мени је свеједно. Заправо, радим једну исту радњу. С тим што је тај напор већи пошто нисам школован писац. Као што знате, писањем се не можете бавити као хобијем у слободном времену. То је озбиљна ствар. Тако да сам имао доста проблема сам са собом. Да ли ја то смем да радим? Да ли треба да се усудим, из, по свему гледано, успешне филмске каријере, да пређем у неки потпуно други жанр, попут литературе. Због околности које сте навели био сам мало у то и гурнут. Тако да се тиме тренутно бавим. Недавно ми је изашла нова књига "Завод", која је доста популарна, а кажу људи да није ни лоше написана (смијех).

ГЛАС: Кад помињете роман "Завод" у њему су главни јунаци аутентичне личности једне епохе Хуго Клајн, Стана Ђурић и Владислав Рибникар. Књига обилује бројним документима, дијеловима дневника, али прича, колико год дјеловала реалистично, ипак је фикција.

МАРКОВИЋ: Чиста фикција, масу ствари сам баш измислио. Радио сам то још у "Београдском трију", баш сам се наизмишљао свашта. Рецимо, Лоренс Дарел никад није лук ни јео ни мирисао у Београду. Ипак, пошто је књига преведена на неколико језика, један човек ми се јави из Француске, читао је француски превод и рекао ми: "Знате шта, господине Марковићу, права је штета да Енглези не знају шта се дешавало с њиховим великим писцем". Морао сам му одговорити: "Не знају јер сам све измислио" (смијех). Знате, тај псеудодокументаристички стил, то опет произлази из мог филмског искуства. Зато што ви радите сличне ствари када снимате филмове, имате идеје, измишљотине ако хоћете, које пред камером морају да делују јако уверљиво. Иначе не функционише. Морају да делују као прави аутентични живот, а насталу су од ваших измишљотина. И онда ту вештину редитељску да се то претвори од идеје у нешто што личи на живот применио сам у литератури, у облику докумената, разних сведочанстава, измишљених, правих, модификованих, комбинованих, итд. Тако да сам се, морам признати, мало играо. То ме забављало, али добро је и да то лепо функционише у литератури.

ГЛАС: Гледајући ретроактивно, сличне ствари сте радили на филму. Нисте баш били типични припадник "чешке школе", играли сте се жанровима, темама, нисте баш вољели да радите по одређеним стандардима.

МАРКОВИЋ: Једноставно мени је било досадно да правим један филм. Увек сам настојао, кад направим неки филм, чак и кад успе, да заборавим ту форму, да почнем нешто друго. Да се забављам, једноставно, мени није изазов радити ако ме нешто не забавља. Морам да откривам ствари. Ако откривам жанр, онда морам да уђем у правила, обавезе и забране тог жанра. И онда ме то јако забавља да рушим правила. Није то само питање жанра. Знате, постоје, рецимо, редитељи који су цели живот правили један исти филм. На примјер, мој омиљени редитељ Шаброл. Он је правио увек филмове који су се дешавали негде у провинцији. Нека буржујска средина у којој се деси некакав страшни инцидент. И тај инцидент открије трулост буржујског система у Француској. И увек иста ситуација, али сваки филм је одличан. Наравно, није правило да ви морате да мењате жанрове и стил, да се мењате да бисте били добри. Постоје и други начини, рецимо Џон Хјустон је увек правио други филм. И такође је био успешан.

ГЛАС: Занимљиво је да је у роману "Завод", као и "Београдском трију", књижевна основа у вези са мелодрамским обрасцем љубавног троугла у одређеном историјском контексту. Зашто Вас привлачи тај спој мелодраме и историје?

МАРКОВИЋ: Прво, слаб сам на мелодраме. Јако волим тај жанр.

ГЛАС: Занимљиво. Нисте баш снимали филмове који би се могли дефинисати као мелодрама.

МАРКОВИЋ: Па нисам, али то ми је остала жеља. Жена ме пита зашто никада нисам снимио неки љубавни филм. А ја одговарам да не знам (смијех). Мелодрама може увек да буде присутна у оквиру друге врсте филма. Она је врло јака, снажна, кохезијална ствар. И кад имате мелодрамски закон, унутар неког историјског романа, или унутар неког трилера, то га чини јако емотивним за читање или гледање. И то је јако важно, да то не буде пуко излагање факата. То може свако. Радња мора да има неку контратежу, а то је мелодрама. То је у ствари нека врста наджанра.

ГЛАС: Ваши књижевни јунаци инсистирају на бескомпромисним моралним императивима, али може ли умјетник у стварности дјеловати по тим постулатима или се неки компромиси морају правити прије или касније?

МАРКОВИЋ: Снажно сам се трудио да не направим етичке компромисе. То је била моја унутрашња потреба. Формирао сам се негде у средњој Европи, тамо у бурним временима 1968. године, био сам сведок упада совјетских трупа у Праг и рушења илузије да је могуће живети онако како хоћете.

У својој свести формулисао сам то као неку мрачну силу, која нам не дозвољава да живимо како бисмо могли. И шта год да сам радио, било који жанр, у суштини настојао сам да будем субверзиван према тој мрачној сили. Настојао сам да јој радим о глави. Настојао сам да исмејем или извргнем руглу ту мрачну силу. Да је поткопам мало. Истина, један човек не може много, али може да проба, да се мало бори. То је, судбина уметника. Такав је то посао, не жалим се. Снимио сам доста, покушавам и даље, пишем, шта могу ја радити, шта је до мене, ја сам урадио, остало је прича о овом друштву и компромисима.

Носталгија

ГЛАС: Иако је текст "Мајстори, мајстори" писан прије више од 40 година, дјелује да никада није био актуелнији. Да буде горе, посматрајући оно што се дешава око нас, сада смо дошли у ситуацију да помало носталгично гледамо на социјалистичку бирократију и њихов третман појединца унутар система.

МАРКОВИЋ: У сваком случају то је било знатно наивније време. Сада су околности јако пооштрене и питање одговорности је избачено у први план, што онда није било тако јако важно и није било у првом плану. Тако да сада, у овом тренутку, када се људи питају ко је одговоран за наше проблеме, овај текст одједном делује као некаква носталгична прича о томе када је одговорност постојала. Не бих рекао да је била одговорност већа него сада, али ствар је тако деловала. Сада су ствари много драматичније и много оштрије за појединца, него што су тада биле, тако да овај филм стварно делује као једна носталгична песмица о неким бившим добрим временима, иако то суштински никад није био, нити су времена била таква.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.