Goran Marković za "Glas": Borim se cijeli život protiv sila mraka

Pravo da vam kažem, ja sam na početku bio relativno skeptičan u vezi sa prevođenjem jednog filma na pozorišnu scenu. Istina, taj film sadrži to jedinstvo vremena i prostora, što je tipično za pozorište, tako da je on mogao da bude i pozorišni komad. Tako da s te autorske strane nisam imao ništa protiv, ali da budem iskren, imao sam određene strahove kako će to sve biti izvedeno. Ipak, adaptacija je vrlo dobra, podela glumačka je vrlo, vrlo dobra i sama Markova postavka je vrlo interesantna i zrela. On i dramaturg Aleksandar Vasiljević napravili su autentičan autorski projekat, a ne kopiju filma, jer su uspeli da predstavu uklope u savremeni trenutak i prostor.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Goran Marković, režiser, pisac i scenarista, objašnjavajući kako mu je izgledao njegov tekst "Majstori, majstori" kada ga je premijerno pogledao na sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske. Legenda domaće kinematografije, autor kultnog istoimenog filma iz 1980. godine, na mnogo načina obilježio je jugoslovensku i srpsku kulturnu scenu, ali kaže da je njegov tekst nastao kao produkt jednog specifičnog vremena i trenutka pa je i sam malo iznenađen kako se savršeno uklopio u aktuelno doba.

- Tekst "Majstori, majstori" napisan je pre 45 godina i mogao bi da deluje anahrono, zastarelo, ali sam odjednom imao utisak da je to komad o ovom vremenu i ovom haosu u kojem živimo. Komad koji je inače po definiciji komedija, laka komedija ili da kažem nešto što ima socijalni angažman, u ovom izvođenju je postao slika vremena. Ima jako dramatičnu pozadinu, to je jedno viđenje koje me iznenadilo i obradovalo. Ima smisla, ima razlog postojanja. Nije tako lako preneti film koji je doživeo veliku popularnost na scenu. Na neki način mi je drago što je pomalo skrajnuti film, koji sam snimio pre 45 godina, počeo da na jedan drugi način ponovo živi - rekao je Marković.

GLAS: Bahatost, primitivizam, laganje i nasilje smatraju se normalnim u ovom vremenu, dok u komadu "Majstori, majstori" oni izbijaju na površinu kada se unutrašnje kočnice na zabavi opuste, razbijajući blistavu fasadu škole.

MARKOVIĆ: Danas više, nažalost, to niko i ne krije. U to doba snimio sam taj film, posle toga sam snimio "Variolu veru" i oba filma su na neki način govorila o pukotinama u sistemu, o njegovim slabostima.

S jedne strane obrazovni sistem, koji je delovao jako monolitan, prikazan je kroz komediju, koja se bavila kritikom njegovih brojnih pukotina, a onda je "Variola" došla kao priča o bolesti, ne samo medicinskoj, nego i bolesti društva. Sećam se, kada sam bio profesor na Kolumbiji u Njujorku, prikazao sam američkim studentima film "Variola vera" i oni su gledali to malo čudno, nisu baš shvatili suštinu. Rekao sam im: "Pa ovo je film o bolesti društva". Oni nisu razumeli čime smo se mi izražavali u socijalizmu, a to je jezik metafora i simbola. Nikada nismo mogli, nismo imali naviku da govorimo direktno kao oni, tako da su škola ili bolnica ili kasarna ili zatvor zapravo uvek bili metafore za društvo.

GLAS: Da li je tačno da ste "Majstore" snimili za 18 dana bez budžeta? To djeluje pomalo nestvarno, s obzirom na njihov izgled, ali i glumačku ekipu, koja je bila krem tadašnjeg glumišta. Da li bi to danas uopšte bilo moguće izvesti?

MARKOVIĆ: Mi smo prvo otvorili jednu firmu, to je bio prvi film te firme, zvala se "Artfilm 80" i tekst sam napravio jako brzo. Imao sam tada već iza sebe veoma uspešne filmove, "Specijalno vaspitanje" i "Nacionalnu klasu", ali oni su bili snimljeni pod ugovorima velikih produkcija, koje su nas snažno kontrolisale. I onda smo rešili da napravimo bolju produkciju sa više slobode u radu i smislili mali film, kao što je "Majstori, majstori". Tekst sam ponudio raznim glumcima i niko me nije odbio, uprkos činjenici da niko nije bio plaćen. Čak i drugi ljudi nisu bili plaćeni, snimatelji, filmografi, svi smo radili besplatno. I onda su, pošto je bila uložena neka vrsta inata, recimo jednog protesta kroz produkciju, ljudi radili preko svake mere, jer nisu želeli da rade za "Avalu" ili "Centar film", koji su tada vladali. Doduše svi ti glumci su bili na neki način moji prijatelji, prijatelji mojih roditelja, ali njih je najviše privukao sam tekst. Scenario je bio vrlo zgodan i pružio je mogućnosti za igru glumačku, za improvizacije, za netipične kreacije i zato su glumci, ali i cela ekipa, izneli film u roku od nepune tri sedmice.

GLAS: Kada smo kod teksta, zanimljivo je da ste većinu filmova radili po vlastitim scenarijima ili ste imali koscenaristu. Da li Vam je to olakšavalo posao režisera ili prosto niste dobijali zanimljive tuđe scenarije?

MARKOVIĆ: U to vreme nije bila produkcija dramaturška i scenaristička velika kao danas. Nije bilo mnogo tema na tržištu, jer ljudi nisu mogli od toga da žive. U Americi imate velike producentske kuće koje kupe deset scenarija, a snime jedan film. I svih tih deset scenarija je plaćeno. I ti ljudi žive od toga. Ovde toga nije bilo, vrlo malo ljudi se bavilo pisanjem scenarija i to je jedan od razloga što sam pisao za svoje filmove. Sa druge strane mene je privlačilo da budem ličan, da budem autor. I onda sam sedeo i učio pisanje pišući te scenarije, jer se pisanje uči tako što sedite i pišete. Nema drugog načina. Ja sam sedeo i pisao verzije i verzije scenarija. Recimo za "Nacionalnu klasu" sam pisao deset ili jedanaest verzija. Tada nisu postojali kompjuteri, nego kucam pet-šest listova na pisaćoj mašini pa indigo i tako dalje. To su bile hiljade stranica različitih verzija. I to me na neki način obučilo u pisanju scenarija. Prvi film kada sam snimao nisam znao koliko to sve traje. Pa je, kada je film završen, trajao dva sata i 40 minuta (smijeh). I prikazivači, da bi ga uopšte pustili da uđe u bioskop, tražili su da izbacim 50 minuta. Izbacio sam 50 najboljih minuta tog filma. Zašto najboljih? Zato što su te scene koje sam izbacio celine za sebe. Bile su numere, filmčići unutar filma. Ostavio samo ono što je bio glavni tok dramske radnje.

GLAS: Pripovjedač ste od početka karijere, ali djeluje da ste pomalo bili prorok tokom osamdesetih, gledajući "Majstore", koji se dešavaju u školi, "Variolu veru", koja se dešava u epidemiji zarazne bolesti, "Urnebesnu tragediju", koja djeluje kao filmska vizija rijaliti ludila. Ili je Vašu fikciju stvarnost napokon i nažalost stigla?

MARKOVIĆ: Često sam proklinjao svoju fikciju. Zato što su mi se dešavale stvari koje sam prvo snimio pa su mi se onda desile u životu. Obično je suprotno. Vi doživite nešto pa snimite film o tome. Meni se nekoliko puta dešavalo da doživim sopstvene filmove. Na primer "Variolu veru" kada sam snimao bila nam je potrebna bolnica. Dobio sam je, ali je to bila napuštena zgrada bolnice plastične hirurgije u Beogradu. I mi smo ušli u tu bolnicu i snimali smo. I onda dvadeset i ne znam koliko godina kasnije morao sam da imam neku plastičnu operaciju na licu. I otišao sam u tu istu bolnicu, koja je obnovljena. I legao sam na sto na kojem sam snimao smrt Bogdanovića. Bukvalno na isti taj sto sam legao. I pomislio sam: "Pa ovo je neverovatno. Ovo sam već snimio". I tako onda sam počeo da vodim računa šta pišem (smijeh). Izgleda da je nesvesno ili intuicija u čoveku jako bitno kada se bavite mojim zanatom i kada ste primorani da se oslanjate na stvari koje predviđate.

GLAS: Filmovi su bili Vaš način da pričate priče. Nažalost ne snimate dugo, postali ste persona non grata u srpskoj kinematografiji, ali sa duge strane postali ste krajnje ozbiljan pisac. Kritika Vas hvali, što je važno, jako ste čitan pisac?

MARKOVIĆ: Znate kako, ja sebe smatram onim što Amerikanci zovu "Storyteller". Pričam priče. Jednostavno rečeno, iz jednog formata sam prešao u drugi, ali obavljam istu stvar. Pričam priče, kroz njih se izražavam celi život. Da li su one filmovi, pozorišni komadi ili danas knjige, meni je svejedno. Zapravo, radim jednu istu radnju. S tim što je taj napor veći pošto nisam školovan pisac. Kao što znate, pisanjem se ne možete baviti kao hobijem u slobodnom vremenu. To je ozbiljna stvar. Tako da sam imao dosta problema sam sa sobom. Da li ja to smem da radim? Da li treba da se usudim, iz, po svemu gledano, uspešne filmske karijere, da pređem u neki potpuno drugi žanr, poput literature. Zbog okolnosti koje ste naveli bio sam malo u to i gurnut. Tako da se time trenutno bavim. Nedavno mi je izašla nova knjiga "Zavod", koja je dosta popularna, a kažu ljudi da nije ni loše napisana (smijeh).

GLAS: Kad pominjete roman "Zavod" u njemu su glavni junaci autentične ličnosti jedne epohe Hugo Klajn, Stana Đurić i Vladislav Ribnikar. Knjiga obiluje brojnim dokumentima, dijelovima dnevnika, ali priča, koliko god djelovala realistično, ipak je fikcija.

MARKOVIĆ: Čista fikcija, masu stvari sam baš izmislio. Radio sam to još u "Beogradskom triju", baš sam se naizmišljao svašta. Recimo, Lorens Darel nikad nije luk ni jeo ni mirisao u Beogradu. Ipak, pošto je knjiga prevedena na nekoliko jezika, jedan čovek mi se javi iz Francuske, čitao je francuski prevod i rekao mi: "Znate šta, gospodine Markoviću, prava je šteta da Englezi ne znaju šta se dešavalo s njihovim velikim piscem". Morao sam mu odgovoriti: "Ne znaju jer sam sve izmislio" (smijeh). Znate, taj pseudodokumentaristički stil, to opet proizlazi iz mog filmskog iskustva. Zato što vi radite slične stvari kada snimate filmove, imate ideje, izmišljotine ako hoćete, koje pred kamerom moraju da deluju jako uverljivo. Inače ne funkcioniše. Moraju da deluju kao pravi autentični život, a nastalu su od vaših izmišljotina. I onda tu veštinu rediteljsku da se to pretvori od ideje u nešto što liči na život primenio sam u literaturi, u obliku dokumenata, raznih svedočanstava, izmišljenih, pravih, modifikovanih, kombinovanih, itd. Tako da sam se, moram priznati, malo igrao. To me zabavljalo, ali dobro je i da to lepo funkcioniše u literaturi.

GLAS: Gledajući retroaktivno, slične stvari ste radili na filmu. Niste baš bili tipični pripadnik "češke škole", igrali ste se žanrovima, temama, niste baš voljeli da radite po određenim standardima.

MARKOVIĆ: Jednostavno meni je bilo dosadno da pravim jedan film. Uvek sam nastojao, kad napravim neki film, čak i kad uspe, da zaboravim tu formu, da počnem nešto drugo. Da se zabavljam, jednostavno, meni nije izazov raditi ako me nešto ne zabavlja. Moram da otkrivam stvari. Ako otkrivam žanr, onda moram da uđem u pravila, obaveze i zabrane tog žanra. I onda me to jako zabavlja da rušim pravila. Nije to samo pitanje žanra. Znate, postoje, recimo, reditelji koji su celi život pravili jedan isti film. Na primjer, moj omiljeni reditelj Šabrol. On je pravio uvek filmove koji su se dešavali negde u provinciji. Neka buržujska sredina u kojoj se desi nekakav strašni incident. I taj incident otkrije trulost buržujskog sistema u Francuskoj. I uvek ista situacija, ali svaki film je odličan. Naravno, nije pravilo da vi morate da menjate žanrove i stil, da se menjate da biste bili dobri. Postoje i drugi načini, recimo Džon Hjuston je uvek pravio drugi film. I takođe je bio uspešan.

GLAS: Zanimljivo je da je u romanu "Zavod", kao i "Beogradskom triju", književna osnova u vezi sa melodramskim obrascem ljubavnog trougla u određenom istorijskom kontekstu. Zašto Vas privlači taj spoj melodrame i istorije?

MARKOVIĆ: Prvo, slab sam na melodrame. Jako volim taj žanr.

GLAS: Zanimljivo. Niste baš snimali filmove koji bi se mogli definisati kao melodrama.

MARKOVIĆ: Pa nisam, ali to mi je ostala želja. Žena me pita zašto nikada nisam snimio neki ljubavni film. A ja odgovaram da ne znam (smijeh). Melodrama može uvek da bude prisutna u okviru druge vrste filma. Ona je vrlo jaka, snažna, kohezijalna stvar. I kad imate melodramski zakon, unutar nekog istorijskog romana, ili unutar nekog trilera, to ga čini jako emotivnim za čitanje ili gledanje. I to je jako važno, da to ne bude puko izlaganje fakata. To može svako. Radnja mora da ima neku kontratežu, a to je melodrama. To je u stvari neka vrsta nadžanra.

GLAS: Vaši književni junaci insistiraju na beskompromisnim moralnim imperativima, ali može li umjetnik u stvarnosti djelovati po tim postulatima ili se neki kompromisi moraju praviti prije ili kasnije?

MARKOVIĆ: Snažno sam se trudio da ne napravim etičke kompromise. To je bila moja unutrašnja potreba. Formirao sam se negde u srednjoj Evropi, tamo u burnim vremenima 1968. godine, bio sam svedok upada sovjetskih trupa u Prag i rušenja iluzije da je moguće živeti onako kako hoćete.

U svojoj svesti formulisao sam to kao neku mračnu silu, koja nam ne dozvoljava da živimo kako bismo mogli. I šta god da sam radio, bilo koji žanr, u suštini nastojao sam da budem subverzivan prema toj mračnoj sili. Nastojao sam da joj radim o glavi. Nastojao sam da ismejem ili izvrgnem ruglu tu mračnu silu. Da je potkopam malo. Istina, jedan čovek ne može mnogo, ali može da proba, da se malo bori. To je, sudbina umetnika. Takav je to posao, ne žalim se. Snimio sam dosta, pokušavam i dalje, pišem, šta mogu ja raditi, šta je do mene, ja sam uradio, ostalo je priča o ovom društvu i kompromisima.

Nostalgija

GLAS: Iako je tekst "Majstori, majstori" pisan prije više od 40 godina, djeluje da nikada nije bio aktuelniji. Da bude gore, posmatrajući ono što se dešava oko nas, sada smo došli u situaciju da pomalo nostalgično gledamo na socijalističku birokratiju i njihov tretman pojedinca unutar sistema.

MARKOVIĆ: U svakom slučaju to je bilo znatno naivnije vreme. Sada su okolnosti jako pooštrene i pitanje odgovornosti je izbačeno u prvi plan, što onda nije bilo tako jako važno i nije bilo u prvom planu. Tako da sada, u ovom trenutku, kada se ljudi pitaju ko je odgovoran za naše probleme, ovaj tekst odjednom deluje kao nekakva nostalgična priča o tome kada je odgovornost postojala. Ne bih rekao da je bila odgovornost veća nego sada, ali stvar je tako delovala. Sada su stvari mnogo dramatičnije i mnogo oštrije za pojedinca, nego što su tada bile, tako da ovaj film stvarno deluje kao jedna nostalgična pesmica o nekim bivšim dobrim vremenima, iako to suštinski nikad nije bio, niti su vremena bila takva.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.