Филм који је експлодирао публици у лице

ЛОС АНЂЕЛЕС - Прије тачно три деценије, 19. јануара 1996. године, филм "Од сумрака до зоре", тада слабо познатог мексичког режисера Роберта Родригеза, рађен по сценарију тада нове звијезде Холивуда Квентина Тарантина, премијерно је приказан у Америци, шокирајући публику тотално неочекиваним заокретом од пљачкашког кримића у вампирски "слашер" хорор.

Дочекан је углавном негативним критичким признањима (иако је било и похвала, попут позитивне критике чувеног Роџера Еберта), а на свој буџет од 19 милиона долара зарадио је око 60 милиона долара. То је био солидан резултат за хорор филм са ознаком "Р", али из године у годину његов култ је растао и данас важи за неспорни класик деведесетих. Колико је његов утицај и значај промијењен, довољно говори податак да је прошлогодишњи хит филм "Грешници", у великој мјери "инспирисан" овим остварењем - наравно у доста ублаженој и политички коректнијој верзији - зарадио више од 400 милиона долара и покупио 16 оскаровских номинација, док у доба његовог изласка Родригезов филм Академија није ни регистровала.

Родригез и Тарантино, два "инди" миљеника из деведесетих, започели су своје дугогодишње филмско пријатељство управо овим дјелом. Радећи заједно након култних хитова из деведесетих година прошлог вијека "Улични пси", "Петпарачке приче" и "Десперадо", њих двојица су имали америчку независну филмску сцену у својим рукама. То што су одлучили да направе нешто тако сумануто, необично и потпуно неочекивано, јесте мало чудо, чак и три деценије касније.

Филм "Од сумрака до зоре" постао је познат по томе што публику привлачи лажном игром, нудећи причу о пљачкашима банака у бјекству који заврше у мексичком бару за мотористе. Непотребно је данас рећи да то није филм који су почели да гледају, јер се радња одједном претвара у нешто потпуно другачије. У суштини, то су два филма у једном, које је редитељ Роберт Родригез грубо, али ефикасно спојио, а захваљујући откаченом и духовитом сценарију, раскошној сценографији и камери, надахнутој глумачкој екипи и сјајној музици, претворио у храбро ишчитавање постулата Б-филма.

Оно што почиње као једноставан крими-трилер са ознаком "Р" који прати два брата бјегунца док бјеже од закона, након појаве Салме Хајек као сексепилне стриптизете Сантанико Пандемонијум, негдје на средини филма прелази у чисто ауторско лудило и шокантни жанровски заокрет који га је претворио у култни класик. Прва половина филма је жестока крими-драма кодирана Тарантином, са пљачкашима банака Сетом (Клуни) и Ричијем (сам Тарантино) Геко, који у бјекству од закона остављају крвав траг за собом и узимају таоце, посебно породицу коју предводи удовац и проповједник Џејкоб Фулер (Харви Кајтел), са дјецом Кејт (Џулијет Луис) и Скотом (Ернест Лију) у пратњи.

Оно што почиње као нелагодно питање да ли ће породица посрнулог свештеника преживјети сусрет са двојицом криминалаца експлодира, без било каквог наговјештаја, угризом Салме Хајек у врат Ричија Гекоа у тотални рат између живих и немртвих. 

Улог филма скаче са преживљавања немилосрдних криминалаца на преживљавање натприродног, јер импровизовани дрвени кочеви и света ријеч ожалошћеног проповједника постају једино средство за одбрану од вампирског налета.

Наравно, највише критика било је на рачун неуспјешног спајања два филма у једну различиту цјелину, али гледајући уназад, он заправо чудесно функционише. Једна ствар у којој је Родригез стручњак јесте изненађивање публике, а "Од сумрака до зоре" је вјероватно његово највеће достигнуће у томе. Ово је био врхунац Тарантинове сезоне пошто је филм објављен само годину и по дана након "Петпарачких прича", када је он био метеорска звијезда у успону, а овдје не само да бриљира као писац већ је сјајан као сулуди Ричи Геко.

И данас је изненађујуће видјети сада већ познате звијезде попут Џорџа Клунија (још из времена када је радио у "Хитној помоћи") и Џулијет Луис у овом филму. Придружили су им се искусни глумци Харви Кајтел и Дени Трехо, заједно са мноштвом других глумачких епизодиста који су након овог филма постали иконе поп културе. Кад смо већ код јединствене глумачке поставке, право изненађење у филму је појављивање Салме Хајек, тада звијезде мексичких сапуница са једном холивудском улогом у "Деспераду", као краљице вампира Сантанике Пандемонијум. 

Њен фасцинантни змијски плес уз музичку пратњу чикано рокера "Тито и Тарантула", прије него што се трансформише у свој прави вампирски облик, толико је иконичан да бисте могли помислити да је она главни лик у филму ако га никада раније нисте видјели.

Поента је у томе што Родригез заправо није направио слободну мјешавину чудовишта прије филма "Од сумрака до зоре". Нити је Тарантино режирао директан филм о криминалцима у бјекству иако су се његови сценарији за филмове "Права романса" и "Рођене убице" бавили истом основном темом. Овај филм се заправо бави дестилованим идејама о личностима ових редитеља, надуваним до нових димензија. Дакле, Тарантино, који је раније сам себе глумио у мањим споредним улогама, постаје главни глумац и пише сценарио за сцену у којој му Салма Хајек сипа алкохол у уста преко ногу и стопала. А Родригез, који се прославио режијом насилних обрачуна у забаченим баровима, добија прилику да те сцене доведе до њихових крвавијих екстрема, уз монтажу екипе која склапа оружје уз гитарску музику.

Гдје је ту Клуни? Иако до тада није имао лик на великом платну вриједан памћења, овдје пружа глуму која игра далеко изван онога што је касније постало његов домет. Његов Сет Геко је тетовиран, намргођен, насилан и лоше нарави, али за разлику од Ричија није психопата, већ класични кримос који ради свој посао. 

Право је задовољство чути га како рецитује забавне Тарантинове реплике: "Ако покушаш да трчиш, имам шест малих пријатеља и сви могу да трче брже од тебе". Или, одговарајући на питање да ли су становници бара психопате: "Психопате не експлодирају када их сунчева свјетлост обасја; брига ме колико су луди!" Или његову упорну потврду вјере: "А ако постоји пакао, и ти кучкини синови су из њега, онда мора да постоји и рај, Џејкобе, мора да постоји!" Или, нешто сажетије: "У реду, луталице, хајде да лутамо!", остављајући најбољи шлагворт за сами крај, када одговара Кејт на молбу да је поведе са собом: "Јесам гад, али нисам кучкин гад!" Да будемо јасни,  након толиког броја престижних, елегантних Клунијевих улога током протеклих 30 година, заиста је дивно видјети га како се сирово пробија кроз гомилу грубих ријечи у проблематичном експлоатационом филму. Харви Кајтел, очекивано, бриљира као проповједник који доводи у питање своју вјеру, играјући са таквом искреношћу да се његова породица осјећа стварном насупрот филмским карикатурама браће Геко. 

Гледајући ретроспективно, тајна овог филма је у томе што је дубоко неироничан, искрена прослава потпуно глупих ствари које су двојица страствених филмофила жељели на платну. Управо тај осјећај за забаву чини "Зору" дивним примјером модерног треша, претварајући све што два ствараоца воле код Б-кинематографије у једно прљаво, енергично и изненађујуће искуство које нуди чисту, прималну биоскопску забаву.

ФРАНШИЗА
Филм "Од сумрака до зоре" изњедрио је два директна видео-наставка у којима се само Дени Трехо појавио од екипе првог филма.
Након тога услиједила је видео-игра инспирисана филмом, да би потом Родригез  2014. године урадио и серију "Од сумрака до зоре" у три сезоне која је додатно продубила митологију франшизе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.