"Емилија Перез" (2024): О насиљу, љубави и смрти

Идеја француског режисера Жака Одијара да сними ноар мјузикл на шпанском језику о мексичком нарко-босу који мијења пол у тумачењу трансродне глумице и у којем његову супругу игра бивша "Дизнијева" тинејџ звијезда Селена Гомез, на папиру дјелује једнако сумануто као идеја Тода Филипса да сними филм о Џокеру као затворски артхаус са поп звијездом Леди Гагом као Харли Квин.

Ипак, постоји једна значајна разлика, Одијар је направио умјетничко ремек-дјело од  филма "Емилија Перез" (Emilia Pеrez), а Филипс псеудоумјетнички филмски промашај епских размјера "Џокер: Луда љубав".

Одијаров филм доноси необичну причу о врхунском адвокату Рити (Зое Салдана) која ради у фирми која брани криминалце и незадовољна је како послом, тако и сопственим животом. Након још једног тријумфа у судници добија прилику да побјегне из тог окружења, када је злогласни вођа мексичког нарко-картела Манитас (Карла Софија Гаскон) ангажује да му помогне да се повуче из криминалног свијета и спроведе свој план о промјени пола како би постао жена, о чему је одувијек сањао.

Ипак, како то већ бива у свијету огромних зарада и бруталног насиља, планови су једно, а реализација нешто сасвим друго, тако да идеја о бјекству и проналажење правог себе из мрачне комбинације црног хумора, кемп мелодраме, напетог ноара и уличног мјузикла постепено ескалира у трагедију човјека који мијења спољни изглед, али не може побјећи од сопствене унутрашње насилничке природе, чак и када има племените намјере…

Манитас, мушкарац од којег је дрхтао цијели Мексико, након промјене пола као жена Емилија жели да исправи гријехе из сопствене прошлости, али умјесто да доносе мир својој души и породицама сопствених жртва, он их увлачи у нови циклус насиља, од којег неће бити поштеђени ни његова бивша супруга и властита дјеца.

Одијар овдје велемајсторски сопствени сценарио (написан уз помоћ Томаса Бидегјана и Леа Маесјуса) претвара у расни биоскопски филм, не марећи као режисер претјерано за жанровска правила, али посвећено поштује занатску вјештину и стрпљиво гради заплет и ритам приче до катарзичног финала, ослањајући се на фантастичну камеру, музику и кореографију као једну страну ауторског израза, док, с друге стране, мудро препушта својој талентованој глумачкој екипи да демонстрира мајсторство сопственог позива у оживљавању ликова.

Женска четворка у филму у саставу Зое Салдана, Карла Софија Гаскон, Селена Гомез и Адријана Паз није без разлога на овогодишњем Канском фестивалу равноправно подијелила награду за најбољу глумицу, јер је дословно немогуће физички раздвојити њихов допринос у грађењу међусобних веза четири главна лика Рите, Манитаса / Емилије,  Џеси и Епитфаније, заплетених у колоплет љубави, страсти, лажи и преваре. Постављена сценаристички једноставно и снимљена огољено реалистички "Емилија Перез"  надограђена је пјесмама и плесом у раскошну поп оперу коју потписује брачни пар Клемен Дикол (композитор) и кантауторка Камил (стихови), али која ниједног момента не разбија базичну ноар атмосферу повишених емоција у стилу мексичких теленовела, истина са далеко већим буџетом и звјезданом поставом глумаца.

Како сама Рита на почетку пјева,  ово је суштински прича о љубави, насиљу и смрти, а то што је испричана кроз плесно-пјевачке сцене и бруталне изливе насиља само је начин да се Одијарово остварење учини једином ствари већом од филма. То је, да не буде забуне, сам живот лишен досадних момената, а од тога, како нас је научио једном давно велики Алфред Хичкок, веће умјетности нема.

Оцјена 5

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.