Душко Певуља: Мој пријатељ Лордан

За непуне двије године њеног рада Кућу Милановића су посјетили неки од најважнијих људи српске књижевности и културе, али и доказани ствараоци са некадашњег југословенског простора. Један од њих је редитељ свјетског угледа Лордан Зафрановић.

У Кући Милановића уприличен је разговор Слободана Иветића (такође режисера) са Лорданом Зафрановићем поводом његовог филма "Златни рез 42" ("Дјеца Козаре"). Било је то још једно незаборавно вече у Кући српске културе. Првобитна замисао била је да на почетку разговора буде приказан кратак одломак из завршеног, а још неприказаног филма. Нисмо равнодушно прихватили продуцентско обавјештење да тако нешто није могућно прије званичне премијере филма. Своју мотивисаност образлагали смо историјским и завичајним разлозима, који су љубазно прихваћени, али до приказивања трејлера ипак није дошло.

Испоставило се да за разговор са Лорданом Зафрановићем о његовом можда и најважнијем филмском остварењу то није било ни потребно. По ко зна који пут смо се увјерили да "непредвиђеним околностима" управља нека невидљива рука која има своје разлоге, који су посљедично јачи од наших, почесто брзоплетих и не увијек до краја промишљених.

Шта је томе пресудно допринијело? Околност да је Лордан Зафрановић толико преокупиран злочинима који су се десили у Јасеновцу, због чега о њима говори толико увјерљиво, умјетнички и људски, да би те вечери посјетиоцима у препуној свечаној сали Куће Милановића све друго било вишак. Загледан у феноменологију зла Зафрановић у своме филму, како је увјерљиво објашњавао, проговара језиком запитаности над оним што се током Другог свјетског рата догодило на подручју НДХ, пред чим је било која фикција немоћна. Треба напоменути да је историјска (документарна) подлога Зафрановићевог филма озбиљна и непреварљива!

Зналачки и самоувјерено говорећи о техници настанка филма, на једноставан и свима разумљив начин, како то раде они који су освојили тајне и најзахтјевнијих људских послова, Зафрановић се најприје открива као велики човјек, а потом и велики мајстор посла којем је цјеложивотно опсесивно посвећен. Чињеница да га ја заинтересовало оно што је обиљежило судбину српског народа у двадесетом вијеку, већ довољно говори о грандиозним хуманистичким размјерама ове личности. Посебну димензију Зафрановићевом занимању за злочине у Јасеновцу и другим стратиштима даје чињеница што су их починили припадници народа у којем је и сам поникао.

Он зна да је највиша дужност лоцирати злочине, назначити контекст и адресирати починиоце, да би све друго било изругивање невиним жртвама (које су увијек свете!), а обавеза умјетника, покушати докучити коријене зла у човјеку и разлоге зашто периодично постаје важно обиљежје људске повјеснице, чије је кретање Андрић, како само он то зна, означио путањом између клања и орања (не само на Балкану, већ уопште, како то увјерљиво свједочи његова приповијетка "Писмо из 1920").

Човјек топлог сензибилитета, питоми Медитеранац, прегао је да се са том неразрјешивом загонетком ухвати у коштац, кроз медијум филма, као најмоћнијег умјетничког средства нашег времена. Зато о Лордану Зафрановићу, дивном великом човјеку, и прије приказивања филма о којем је ријеч, и након што га погледамо, треба говорити искључиво са великим поштовањем. Радио је и ради оно што мало ко чини на нашим просторима, умјетнички прониче у разлоге зла (и као универзалног феномена и као конкретне историјске датости) не би ли та његова креативна визија била катарзична и прекинула његово циклично кретање. Колико год да његов филм успије у том свом основном науму, његов допринос треба удесетостручавати, уколико имамо снаге да сви у себи осјетимо оно што је на почецима бављења овом тематиком осјетио овај сензибилни стваралац. Како је и те вечери у Кући Милановића испричао, када је први пут ступио на спомен-подручје Јасеновац, обузело га је безмјерно осјећање стида. Ваљда је то и први услов дубинског трагања за засадима зла у људима, у свакоме од нас. За то само ријетки имају снаге, зато је Зафрановић изузетан. (Мој пријатељ Зоран Арсовић, професор и философ, рекао је да су га те вечери посебно дирнуле поменуте Зафрановићеве ријечи и интимистички исповједни карактер којим су казане. На свој луцидан начин је додао, стидио се и стид!).

Немам никакве сумње у значај Зафрановићевог филма. Какав ће његов успјех бити, е то већ зависи од наше спремности да се поштено суочимо са злом као трајном иманенцијом људске природе. Знано је добро да починиоци злочина нису претјерано спремни да се суоче са својим недјелима, а људски заборав и непоштовање жртава им у томе непрестано иду на руку! Пројекцију његовог филма не би требало приказивати у кинима. Већ у великим салама (дворанама), да га што више људи погледа, као опомињућу лекцију из историје и живота, али и као вид поштовања према великом напору и бројним препрекама и опасностима којима се изложио и излаже Зафрановић.

Два дана проведена са Лорданом Зафрановићем у нашем граду постала су за мене незаборавно искуство, обиљежено бројним пријатним моментима. Незахтјеван, обрадован свим што му се понуди или покаже, овај необични човјек умјерен је у свему. Јелу, пићу, причи... осим кад на ред дође филмска тематика, тада је упадљиво рјечитији, али опет приповиједа сведено, тачно, у чистим категоријама и прецизним језиком онога који у најситније детаље познаје оно о чему говори, а то о чему говори још и безмјерно воли. Као сваки велики зналац, не мистификује редитељски посао (мука стварања као и свака друга мука људска!); замишљено говори о сложености заната, о великим одрицањима која га прате, али и о шаљивим згодама које гледаоцима остају непознате, а онима који учествују у тим великим подухватима дају одушка и омогућују да се "преживи".

Манире великог свјетског ствараоца Лордан Зафрановић носи суштински и садржајно, а не манифестационо. Његов меланхолични медитерански поглед, специфичан хумор, радост сусрета и разговора, само су неки од тих детаља. Одушевљено коментарише изложбу Слободана Иветића насталу приликом снимања филма "Пад Италије" (постављену у СКЦ УНИБЛ). Упућује пријатељске комплименте аутору, а његов и мој пријатељ, добри Слобо, само се доброћудно смјешка! Водимо га да види изложбу Перице Ивановића у Кући Милановића, ни том приликом не крије задовољство оним што је видио и топло честита Ивановићу. Више пута наглашава колико је импресиониран љепотом Куће Милановића и значајем који јој кроз рад покушавамо дати. И велики и мали народи могу да опстану само уколико су посвећени култури, поновиће у нашем кратком сусрету више пута.

Наше дружење у два дана Зафрановићевог боравка у Бањалуци прекидани су повременим приликама намијењеним одмору. Са радошћу се сусрећемо сваки пут, као стари знанци. Једном приликом каже Слоби Иветићу: "Ја нисам видио веселијег и сретнијег човјека од овог Душка". Подсјећам га на изреку - "Около калај, унутра белај" и као најинтимнијем пријатељу кажем му да све теже подносим живот без своје супруге, иако су од њеног прераног одласка прошле четири године и да ми је још теже што свакодневно посматрам тугу своје кћерке, која преломне и лијепе године своје младости проживљава без мајке! У тренутку се сневеселио, а ја сам за ове четири године без супруге само неколико пута осјетио ту врсту топлог, разумијевајућег саосјећања, које разумије се ни од кога нисам тражио и очекивао. Неколико пута ме је у остатку нашег заједнички проведеног времена дискретно и деликатно понешто питао о детаљима нашег породичног удеса!

Обавезе су ме онемогућиле да Лордана Зафрановића и његове сапутнике одвезем на бањалучки аеродром. Лордан ме позвао са аеродрома, најприје упитао како ми је кћерка Ива и јесам ли јој пренио његове поздраве, а затим ми изрекао реченицу која се памти и која, бар што се мене тиче, овај сусрет у Кући Милановића чини изузетним. "Душко, ја сам за два дану проведена у Бањалуци стекао пријатеља". Овај запис и његов наслов су мој одговор драгом пријатељу Лордану Зафрановићу, јер не знам шта сам му тад, збланут, промуцао.

Причали смо два дана о свему, колико се могло и стигло! Па и о томе како је наше вријеме испразнило смисао неким најважнијим својствима постојања. Поред осталога и о томе како се ријечи пријатељ и брат, тако олако потежу, а да им се не придају скоро никакав смисао и садржај. Сусрет са Лорданом утврдио ме је у увјерењу да се људи препознају, а не упознају, да се зближавају по количини искрености и емоција, а не по времену које заједно проведу или протраће.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.