Ђорђе Бајић за „Глас“: Изгубимо ли душу, пропали смо као нација

Када сам променио издавачке куће и из "Чаробне књиге" прешао у "Лагуну", нашао сам се у прилично незгодној ситуацији. Два романа која сам објавио у "Чаробној књизи", а у којима се појављује инспектор Лиман, "Жута кабаница" и "Једно ђубре мање", били су већ дуго распродати, а "Лагуна" је желела да објави потпуно нови роман. Како сам желео да наставим да пишем о Лиману, "Смрт у ружичастом" и "Умри, љубави!" конципирао сам као преднаставке у којима се описују догађаји који претходе онима у "Жутој кабаници" и "Једном ђубрету мање".

Рекао је ово за "Глас Српске" Ђорђе Бајић, књижевник и публициста, објашњавајући, шта је био кључни мотив  да уради нову верзију романа "Једно ђубре мање" својевремено објављеног. Аутор серије криминалистичких трилера са полицијским инспектором Николом Лиманом као главним јунаком истиче да су промјене стилске и хронолоше како би добио роман какав је желио написати и како би додатно профилисао свијет у којем дјелује његов јунак.

- Касније, када су се створили услови за прво реиздање у "Лагуни", одлучио сам се да стилски освежим "Једно ђубре мање", додам му одредницу "коначна верзија" у наслову и представим га публици као хронолошки трећи роман из серијала о Лиману. Све се лепо уклопило, неке делове сам скратио, неке продужио, некима променио место и ова верзија је она коју треба да прочитате. Она стара, коју је објавила "Чаробна књига", сада је раритет и јако ју је тешко пронаћи, а и када се појави на неком од сајтова за продају половних књига достиже поприличну цену, рекао је Бајић

ГЛАС: Инспектор Никола Лиман, како обичај и традиција жанра налажу, има ново убиство за ријешити, али је жртва овај пут, како сам наслов сугерише, по много чему добила оно што је заслужила, што пред Лимана ставља једну одређену врсту моралне дилеме која би се дала описати ријечима: "Радити свој посао и пронаћи злочинца или му послати честитку за успјешно обављен посао", која је истина донекле постојала и у другим случајевима које је рјешавао, али сад је чини нам се екстремно истакнута у први план?

БАЈИЋ: Времена су све стреснија, све се заоштрава па се то рефлектује у мојим романима. Како другачије? Хтео не хтео, не могу да побегнем од политике и друштвених превирања. Иако је прва верзија романа "Једно ђубре мање" објављена пре десет година, мало тога се променило - заправо ситуација је још гора него што је била. Богати и моћни су обесни и своје повлашћене позиције не користе да би чинили добро, напротив. Али... Све дође на своје. Сваком царству дође крај. Онај који чини зло не треба да се нада добром, то је лекција којом покушавам да научим своје јунаке, а онда и да је пренесем на читаоце. Желим да верујем да свако на крају, на овај или онај начин, како у романима тако и у животу, добије оно што је заслужио.

ГЛАС: Како истрага одмиче, лешеви се гомилају, атмосфера је никад мрачнија, на самој граници хорор елемента, уз читав низ бизарних карактера уз једну условно речено додатну "компресију" заплета, угођаја и ликова, на неки начин дјелује да сте још ослободили идеју и руку  у односу на претходне романе.

БАЈИЋ: Хвала на лепим речима, годе. Од самог почетка своје књижевне каријере, трудио сам се да напредујем као писац, да не тапкам у месту, или, што је још горе, да назадујем. Надам се да сам временом успео да развијем свој стил, учим из грешака и читаоцима понудим све квалитетније и квалитетније романе. "Једно ђубре мање, коначна верзија" била је одлична прилика да на постојећи текст применим у међуврмену научено, побољшам га и освежим. Искрено, уживао сам у том процесу, а и имао сам довољан отклон да преради приступим хладне главе и начиним најбоље могуће измене. Нисам штедео своје јунаке, то је тачно, с тим да већина њих и није заслужила поштеду.

Фото: Ђорђе Арамбашић

ГЛАС: Роман носи један фин низ посвета према поп култури од Дите вон Тес до неких класика ђало жанра. Шта Вам представљају те фине референце, тајне координате смјештања Вашег писања у један шири попкултурни универзум или просто омаж драгим ауторима и дјелима?

БАЈИЋ: Одрастао сам уживајући у популарној култури и сада у својим романима желим да укажем на оно што волим и што је утицало на мене, било да је из домена књижевности, филма, стрипа или музике. Неки омажи су очигледни, неки скривени, а увек се добро забавим док их осмишљавам и уклапам у причу. Обрадује ме кад неко од читалаца препозна те моје посвете које сам уткао у роман.

ГЛАС: Један класик свјетске књижевност почиње ријечима "Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин". Породица Крстић у Вашем роману несрећна је на начин који дјелује као једно гротескно искривљење појмова несрећа, али још више појма породица. Може се рећи један продукт ере, у којој се степен породичне и личне среће мјери новцем, али још више са моћи, коју богатство доноси својим власницима, али када ђаво дође по своје невиних, судећи по Вашем роману, нема?

БАЈИЋ: Не волим црно-беле ликове, па их и избегавам у својим романима. Крстићи су проистекли из стварности коју живимо већ дуже од три деценије. Корумпирани до сржи, саможиви, загледани у свој пупак. Можда ће неко у њима препознати обрисе неких од познатих српских богаташких породица, не браним им то. Мада, прича о Крстићима није само наша, она је универзална. Али кад домине почну да падају, једна по једна, ни сав новац на свету неће моћи да ублажи ударце који се ређају један за другим. Нисам желео да од Крстића направим карикатуре, али их јесам, признајем, са задовољством казнио.

ГЛАС: Оно што је "Једно ђубре мање" комплетирало са романима "Умри љубави" и "Смрт у ружичастом" јесу једне специфичне координате свијета Николе Лимана, који јесте прозна фикција, али са снажним ослонцем у нашој стварности тј. том колоплету криминала, корупције, политике и таблоида. Једном бизарном друштвеном ријалитију и у којем већина учесника није бирала свој учешће у истом, али га нажалост сви живимо и још више осјећамо на својој кожи?

БАЈИЋ: Хтели не хтели, део смо света у коме живимо. Последњих неколико деценија биле су веома тешке и дошло је до свеопште корозије морала. Почели смо да као нација губимо душу и то је заиста ужасно, најужасније од свега. Допустили смо да преовладају и завладају шунд, неморал, похлепа, мржња. То сам желео да забележим у својим романима, а жанр трилера је веома погодан за приказ те мрачне стране наше свакодневице. Да забележим и да се надам да ће се то променити.

ГЛАС: Када смо код Николе Лимана, он је стекао вјерну публику судећи по тиражима новог, али и старих романа, што је свакако важно за Вас као аутора, али са друге стране публика ће жељети још, још и још Лимана, што може постати једна врста креативног ограничења, јер нисте дјеловали до сада као аутор који иде линијом мањег отпора?

БАЈИЋ: Све има свој крај, то смо већ рекли! Писаћу о Лиману док то публика буде желела и док, што је још важније, будем имао шта да кажем. Али, не у недоглед. За сада је план да серијал обухвати шест романа: "Смрт у ружичастом" (објављен 2021), "Умри, љубави!" (објављен 2023), "Једно ђубре мање, коначна верзија" (објављен 2024), "Момак у кутији" (управо га пишем!), "Жута кабаница, коначна верзија" (планирано реиздање мог романа из 2013) и завршни роман који тек треба да осмислим. Видећемо за даље. Имам јаку жељу да се вратим свету који сам створио у мом роману-првенцу, "Острву проклетих" и то ћу кад-тад урадити. Ту је и замисао за још један роман који би ме представио у једном сасвим другачијем светлу, с тим да још није време за откривање појединости.

Фото: Ђорђе Арамбашић

ГЛАС: Домаћи трилер или кримић у посљедњих неколико година се од жанровског ексцеса претворио у озбиљан жанр, све поштованији од струке, али што је најважније све читанији код публике. Историјски континуитет са прошлошћу жанра код нас  нажалост је хаотичан и несистематизован, али данас имамо десетак и више писца који редовно пишу унутар трилера, романи све чешће улазе у уже изборе књижених награда, помак је уочљив и рекао бих доста профилисанији у односу на главни ток. Како Вам дјелује данашња сцена из угла неког ко је и аутор, али и посвећен читалац?

БАЈИЋ: Идемо набоље, у то сам сигуран. Последњих неколико година је било пресудно, али успели смо да се организујемо и да формирамо Удружење писаца трилера – "УПиТ" које већ окупља четрдесетак аутора из Србије и региона. Формирало се језгро и све нас је више, писати трилер више није срамота или табу, чак постаје ствар престижа. Оно што је кључно јесте да нас публика у потпуности прихвати и на добром смо путу да тако и буде. Дуго времена је постојао тај отклон - зашто да читам наше писце када постоји толико добрих страних. Наравно, не можемо се мерити са америчком или скандинавском понудом трилера, али то не значи да немамо шта да понудимо. На мени и мојим колегама је да читаоцима понуде што квалитетније романе, да публику негујемо и ширимо. Ради се на томе и задовољан сам напретком.

ГЛАС: Колико је важно оснивање удружења "УПиТ", наравно не важно у смислу да имамо списак цеховских аутора на папиру, већ у озбиљном смислу критичког вредновања објављених дјела, боље комуникације између писца и читалаца, занатских награда и додатне промоције трилера?

БАЈИЋ: Све је то нешто што битно утиче на нашу сцену. Међу писцима трилера имам много пријатеља и познаника и ми се већ дуго подржавамо и помажемо, читамо једни другима рукописе, дискутујемо о жанру, скрећемо пажњу на нове ауторе и романе. Из тога је и проистекао "УПиТ", у тренутку када смо пожелели да све то подигнемо на један виши ниво. У мају је планирана прва додела награде за најбољи трилер роман и то у оквиру новопокренутог "Трилерфеста" у Дому омладине Београда на коме ћемо имати еминентне госте из региона и света, укључујући Јуа Несбеа, Малин Стерн и Арнеа Дала. Мислим да ће та награда много значити и помоћи у популаризацији жанра. Српски и регионални трилераши постају сила на коју се мора рачунати!

ГЛАС: Класични амерички ноар роман коријене вуче из ере велике депресије, неоноар из мрачних седамдесетих, скандинавски ноар из кризе социјадемократије на преласку миленијума. Колико је балкански ноар и све јачи интерес за њега рефлексивни одраз постјугословенске кризе која својим трајањем помало превазилази границе доброг укуса?

ЂОРЂЕ: У нездравом вакууму смо већ дуго. Стварност нам даје обиље грађе за криминалистичке романе, јер живимо у друштву у коме се корупција увукла у сваку пору. Моји романи нису да парафразирам великог Стендала, "огледала која иду путем", не у потпуности, мада се увек трудим да у ономе што пишем понудим и хронику времена. Видим шта нам се догађа и користим та сазнања за романескну грађу, али уз прераду и прилагођавање постулатима жанра. Трудим се да моји романи буду забавни и напети, али и да истовремено имају "тежину", да нису тек пука разбибрига. Стварност ме понекад и престигне. Током рада на "Момак у кутији" почели су студентски протести и то ме је навело да неке ствари променим у роману, да причу прилагодим новим околностима. А историја се и даље дешава и то ме радује, јер свим срцем желим да будем оптимиста. Када сам почетком 2024. поново читао "Једно ђубре мање" током прераде, веома ме је узнемирило што сам схватио да смо не само у истом муљу као пре девет година, него да смо се у њега још дубље заглибили. Сада се то мења и нада поново почиње да се буди у мени и не само у мени.

ГЛАС: Радите у просвјети, пишете романе, имате, ако се не варамо, два сценарија у развоју, пишете о филму и бројим другим стварима везаним за поп културу. Колико је у практичном смислу тешко помирити сва лица Ђорђа Бајића и шта читаоци могу очекивати од Вас, прије свега, када је у питању књижевност?

БАЈИЋ: Времена и новца увек недостаје, не и идеја и добре воље. У суштини сам један веома срећан човек, пронашао сам се. Све што радим волим да радим и то је оно што ми даје снагу да истрајем. "Момак у кутији" ће у књижаре стићи или крајем ове или почетком 2026. године, а за остало ћемо видети. Држите ми фиге!

Антологија

ГЛАС: Дали сте свој допринос неким жанровским антологијама. Када би се прилике поклопиле да Ви будете уредник једне крими-антологије, кога бисте вољели од домаћих/регионалних писца видјети између њених корица?

БАЈИЋ: Идеја уопште није лоша! За почетак, волео бих да читаоце почастим једном првокласном "Serbia noir" антологијом у којој бих на заједничком задатку  окупио све драге људе који стварају у оквиру жанра и који су му посвећени. Списак имам!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.