Четири и по деценије култног филма: “Таксиста” се одвезао у легенду

Прича о овом филму је почела 1973. године, када су се десиле три битне ствари у животу Пола Шредера, жена га је оставила, добио је отказ, а два претходна догађаја гурнула су га у депресију и алкохолизам. Говорио је да се осјећа као таксиста који плута у металном ковчегу по граду, наизглед међу људима, а у ствари сам. У једном тренутку се тргао и за десетак дана написао сценарио, који је дошао у руке легендарног режисера Мартина Скорсезеа. Почетни буџет филма је био 1,3 милиона долара и да је одмах урађен, био би у црно-бијелој техници, а умјесто Де Нира глумио би Џеф Бриџис. Одлучено је да се сачека да би се могао ангажовати Де Ниро, који је те године добио оскара за “Кума”.

Један од највећих глумаца свих времена био је спреман на екстреме да би што вјерније приказао лик који тумачи. Де Ниро је помно проучавао менталне болести и сваки дан је по 12 сати таксирао Њујорком, све док није постао Травис Бикл. Једне ноћи му је наводно у такси ушао глумац, који му је рекао: “Прошле године си добио 'Оскара', а сад таксираш. Изгледа да је тешко наћи сталан посао?”.

Возећи такси Де Ниро је видио да би људи много тога рекли и урадили свашта на задњем сједишту, као да он није ни постојао. Тако је добио осјећај сопственог непостојања, што му је помогло да “уђе у кожу” ветерана рата који је одлучио да ослободи Њујорк од “људског шљама”. Возећи такси, Тревис размишља о духу велеграда и моралном расулу. “Све животиње изађу ноћу. Курве, наркоманке, педери, трансвестити, допери, џанкији. Болесно. Једног дана, права киша ће пасти и опраће сав овај шљам са улица…”

Џоди Фостер, која игра малољетну проститутку Ајрис, плашила се да ће је друштво исмијати “због врућих панталоница, глупог шешира и наочара за сунце. Првог дана сам плакала.” Тада је имала само 14 година. У свакој сексуалној сцени у којој би се осјетила непријатно имала је пунољетну дублерку и тако се њена сестра Кони Фостер нашла у неколико кадрова.

Харви Кајтел се такође напорно спремао за улогу Џодиног макроа Спорта. Данима је посматрао макрое па је одабрао једног и одвео га у студио да би вјежбали дијалоге. У тим пробама Кајтел би глумио дјевојку и гледао како би се макро опходио према њему, а онда би замијенили улоге. Њих двоје су и написали све дијалоге у филму у којима учествује Спорт.

Тешко је повјеровати да легендарна реченица “You talkin' to me?”, коју пред огледалом изговара Де Ниро није била предвиђена сценаријом. Писало је само да Де Ниро прича сам са собом, а славни глумац је импровизовао.

Ради аутентичности и продуцент Пол Шредер разговарао је са људима на улици, са макроима и проституткама, а занимљиво је да је композитор Бернард Херман умро само неколико сати након што је снимио музику за филм. И Скорсезе је играо мању улогу, узнемиреног путника који је у агонији због убиства супруге која га је варала. Један глумац је морао да откаже долазак на сет тај дан због болести па је Мартин ускочио умјесто њега. Када је сниман сви су претпостављали да су шансе да овај филм буде прихваћен изузетно мале, а Скорсезе је мислио да неће зарадити ни долара.

- Био је то филм за који нисам мислио да ће га ико погледати - признао је он.

Филм, који критичари, режисери и гледаоци редовно проглашавају једним од најбољих филмова свих времена номинован је за четири “Оскара”, а сви су му измакли. Награђен је “Златном палмом” на Канском филмском фестивалу 1976. Кажу да је пола сале аплаудирало, а пола звиждало. Послије четири и по деценије очигледно је да су аплаузи убједљиво надјачали звиждуке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.