Ана Анђелић за "Глас Српске" о серији „Бранилац“ и каријери

БАЊАЛУКА - Обрадовала сам се овој улози јер никада до сада нисам играла негативца пред камерама. Кад боље размислим, и у позоришту сам рјеђе добијала такве улоге.

Кад боље размислим, и у позоришту сам рјеђе добијала такве улоге.

Размишљајући и спремајући се за овај задатак морала сам добро да прочепркам по себи те да покушам да је разумијем, да нађем оправдања за њена дијела и схватим откуд долази сво њено незадовољство, љубомора и мржња, рекла је ово за „Глас Српске“ глумица Ана Анђелић поводом улоге Кате у гледаној серији „Бранилац“, која се емитује ових дана на малим екранима. Позната бањалучка глумица каже да је улога била велики изазов.

- Знате, ми као глумци морамо да бранимо лик који играмо колико год да се приватно разликујемо од њега и свега што он јесте. Ово је за мене једна од таквих улога и у том смислу је била изазов. Ката је жена која воли свог мужа и та узајамна љубав између њих двоје је једино лијепо што је та жена доживјела. Жеља да се из те љубави остваре и као родитељи није била могућа. Мислим да је та трагична спознаја била окидач за све лоше што се у тој жени пробудило. Првенствено мислим на љубомору која је на крају прерасла у мржњу према дјеверу и његовој жени, који имају све па и двоје здраве дјеце. На крају је због своје злобе остала без једине особе коју је вољела. Ката је жена са трагичном судбином. Узгред, било ми је задовољство радити на овом пројекту. Сарадња са Јеленом и Гојком је била дивна, као и са свима из њихове екипе. Њима је ово трећа сезона и види се да су уигран тим. Кадар сам дијелила са колегама из Бањалуке Борисом Шавијом и Александром Стојковићем, које познајем па ми је та чињеница много олакшала рад и елиминисала трему . Најзад, упознала сам и глумицу из Црне Горе Јелену Симић, са којом је такође било дивно сарађивати.

ГЛАС: Занимљива је форма и стил тог пројекта, рађеног према стварним догађајима са ових простора. Колико та реалност олакшава или отежава глумачки задатак?

АНЂЕЛИЋ: Као глумац на исти начин приступам драмском тексту, без обзира на то да ли је настао као фикција писца или је заснован на стварним догађајима. Једино је одговорност на неки начин већа кад знате да је лик који играте заиста утемељен на стварној личности. У овом конкретном случају ми не знамо много о Кати, јер она није нека позната јавна личност. О тој жени знамо онолико колико је адвокат одбране Јосип Муселимовић, који је водио овај случај, о њој записао у својој књизи, а на основу чијег садржаја је и написан сценарио. Само се надам да сам је вјеродостојно одиграла.

ГЛАС: Када смо код телевизије, један пројекат „То топло љето“, у којем сте глумили Енису, на много начина је обиљежио почетке Ваше каријере. Поред Вас играли су Андрија Милошевић, Николина Фригановић, Дејан Луткић, Слађана Зрнић... Тада млади глумци огромног потенцијала, док су данас они предводници српског глумишта. Такође ту су бардови попут Миме Караџића, Боре Стјепановића, Младена Нелевића... Какво искуство носите из једног пројекта какав је био „То топло љето“ и по чему највише памтите снимање ове серије?

АНЂЕЛИЋ: Само лијепо искуство носим са снимања те серије. Тада сам као млада глумица први пут радила на већем пројекту те видјела како изгледа сет и како је за то потребна велика организација. Атмосфера на снимању је била озбиљна док се ради, али пријатељска, без стреса и било какве напетости, ако ме разумијете (смијех). Можда и зато што су носталгично вријеме у које смјештена радња серије, а и жанр романтичне комедије заједно позитивно утицали те заиста створили једну лијепу атмосферу међу нама који смо снимали.

ГЛАС: Та серија са својом људском причом и једноставном поруком нудила је нешто што и данас недостаје на малим екранима, гдје нам очи постају четвртасте од криминогених тема. Зашто је постало толико тешко пружити публици нешто нормално и лијепо, гдје неће бити простора за насиље, турбо фолк и све оно чиме су углавном обојене данашње серије?

АНЂЕЛИЋ: Умјетност генерално, па самим тим филм и позориште, осим слављења љепоте у сваком смислу имају и друштвену одговорност, односно треба да буду и критика друштва. Из тог разлога немам проблем са серијама и филмовима који се баве и тим тешким темама, међутим дијелим ваше мишљење да нам посљедњих година на екранима недостају серије и филмови са темама које славе љубав, доброту, поштење, разумијевање различитости, емпатију..

ГЛАС: У септембру прошле године снимали сте филм „Како сам провела распуст“ младе и перспективне редитељке Милице Вујасин.

Подржан је као најбољи сценарио на конкурсу Аудио-визуелног центра РС, што је наговјештај да се ради о нечему врло занимљивом, али какво је Ваше искуство из тог пројекта?

АНЂЕЛИЋ: Снимали смо Миличин кратки играни филм који је заправо њен испит за трећу годину на студију филмске режије. Вјерујте, Милица је једна талентована, посвећена студенткиња која, ако овако озбиљно настави да се бави својим послом, може имати успјешну будућност као редитељка. Морам да споменем, крајем априла снимам још један студентски испит са студентом друге године режије Вељком Матковићем. Како сам посљедњих десетак година у више наврата сарађивала са студентима режије АУБЛ, искрено, морам примијетити да су то заиста талентовани и млади људи који озбиљно схватају своје задатке. Успут, кад смо се дотакли студената, овом приликом бих споменула и подржала студенте у Србији. који већ више од пет мјесеци показују колико су достојанствени, паметни, одговорни млади људи који шире љубав.

ГЛАС: Да се вратимо матичном театру, представи „Буре“ у режији Соње Петровић, селектована је за учешће на 20. фестивалу "Позориште Звездариште" у Београду. То је комбинација живе сцене и лутака уз врло занимљиву идејну поставку. Како је било радити на овом комаду?

АНЂЕЛИЋ: Ова представа је за мене лично једна од најважнијих и најљепших искустава које сам имала у позоришту посљедњих пар година. Разлог је и одлична атмосфера која је постигнута заједничким посвећеним и креативним приступом, како глумаца тако и Соње. Соња Петровић је изузетна, талентована редитељка која је дошла са јасном концепцијом, а опет флексибилна у смислу слободе коју нам је као глумцима дала у креирању наших улога. Око себе је окупила сјајан тим сарадника који чине Ирина Сомборац, која је била задужена за тотал дизајн, Небојша Којић, композитор и Тијана Грумић, која је успјешно драматизовала приповјетку Исидоре Секулић. По мом мишљењу најважније је да смо приближили нашој дјеци велику Исидору Секулић и то управо са приповијетком „Буре“. Наиме, наша истоимена представа се бави темама дјечијег одрастања, његовањем дјечије маште, али и болном темом губитка, у овом случају мајке. Да, морам споменути да је ова представа такође прошла и селекцију међународног фестивала у Суботици, који ће бити одржан у септембру. Надам се да су ова два фестивала само почетак путовања за „Буре“ и да ће представа дуго живјети на репертоару нашег позоришта. Искрено, можда јесам субјективна кад је ова представа у питању, али реакције колега из Народног позоришта, као и редитеља који су након премијере ове представе долазили да раде у нашем позоришту и гледали „Буре“ биле су само изузетно позитивне .

ГЛАС: Прошло је двадесетак година откако сте закорачили у свијет глуме. Направили сте огроман број улога у позоришту за које сте у неколико наврата били и награђени и тиме доказали да је ријеч о неком које и те како испекао свој занат. Кад бисте правили једну ретроспективу, шта бисте истакли као кључне моменте који су Вас обликовали у умјетника који је данас на сцени?

АНЂЕЛИЋ: У октобру прошле године сам напунила 20 година радног стажа у својој матичној кући ДПРС, а у којој сам заправо прву представу радила у августу 1999. године, као члан тадашње Омладинске сцене. Као студент глуме сам наставила да играм у неким представама све до запослења као дипломирана глумица, 2004. Немам неке кључне моменте које бих могла споменути, али постоје редитељи са којима сам сарађивала, а који су свакако утицали на мој глумачки развој. Представе које смо заједно стварали су ми остале у најљепшем сјећању. Први је засигурно Алексеј Љељавски с којим смо радили „Животињску фарму“ и „Плаву птицу“, затим Бисерка Колевска, Славчо Маленов, Кокан Младеновић… Осим тог директног утицаја на мене утичу представе и филмови које гледам, као и књиге које читам.

ГЛАС: Глумачки посао није нимало лак. За лаике то је нешто бајно и сјајно, када гледају глумчеву лакоћу игре из неког реда гледалишта. Међутим ријеч је о мукотрпном послу који захтијева доста енергије, напора, одрицања. При томе Ви сте мајка, родитељ те засигурно није једноставно ускладити умјетност и приватност. Претпостављамо да постоје неки моменти када глумица Ана Анђелић пуни своје батерије, када није у олуји позоришних обавеза. Како то изгледа, укратко како слободне дане највише волите да искористите?

АНЂЕЛИЋ: Не мислим да ми је зато што се бавим овим послом посебно било теже ускладити приватни и пословни живот. Било ми је тешко колико је и свим мајкама које и раде тешко. Морам признати да ми је кћерка Лена олакшала родитељски дио посла, јер никад није правила проблеме, чак ни у пубертету, за који је било природно да буде буран период у одрастању. Истина, како је она сада прва година факултета, имам много мање обавеза него када је била мала и несамостална. Сада имам много више слободног времена, које испуњавам највише дружећи се са кћерком и блиским пријатељима, гледајући квалитетне филмове и серије. Морам да споменем, већ четири године носим и титулу тетке два предивна дјечака, али како они живе у Београду, не виђамо се колико бих ја жељела. Признаћу, увијек ме одмара и одлазак у моје Требиње, гдје ми живе родитељи, са којима такође волим да проводим вријеме, као и са пријатељима из дјетињства.

ГЛАС: За крај можете ли нам открити неке новине из Вашег свијета глуме, дакле гдје публика може да Вас очекује у некој блиској будућности?

АНЂЕЛИЋ: Неки разговори у вези са новим пројектима су започети, а шта ће од тога бити, о том потом.

ГЕНИ

ГЛАС: Колико су „челични“ херцеговачки гени помогли да се одржите на умјетничком нивоу глумице или су одмогли?

АНЂЕЛИЋ: Нисам ја сигурна је ли то због Херцеговине па самим тим и начина на који сам васпитана, али не бих ја ту ништа мијењала. Родитељи су ме учили да будем поштена и вриједна и ја се трудим да то будем. А како се осјећам кад сам доље, најбоље описује сљедећи цитат Иве Андрића: „Кад дођем у Херцеговину, брже ходам, лакше дишем и боље мислим“.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.