Александар С. Јанковић за „Глас“: Љубитељи филмских књига постали су секта усамљеника

Иницијација идеје која настаје из уобразиље и постаје емпирија је доста комплексна, али и једноставна. Зашто Милутин, а не Срђан или Раша? Зато што Милутина познајем и зато што волим његове филмове и зато што мислим да је његов уметнички опус веома важан, али и срамно игнорисан. Можда Срђан Драгојевић заслужује већу монографију него Милутин, али то је већ много лакше питање него "Зашто Милутин?". О Драгојевићу могу да пишу монографије и људи из региона, Европе, Америке, света, али зашто се то до сада није десило, то је већ езотеријско питање.

Рекао је ово за "Глас Српске" Александар С. Јанковић, историчар филма, публициста и критичар, објашњавајући зашто је изабрао режисера са култ статусом, Милутина Петровића, за јунака сјајне монографије "Милутин у књизи", а не рецимо много комерцијалније и медијски експонираније ауторе попут Срђана Драгојевића или Раше Андрића. Професор историје филма, дугогодишњи публициста са десетинама текстова посвећеним поп култури те аутор неколико запажених књига на исту тему, каже да је ембрион идеје лежао дуго, али да је на крају порођај књиге био врло изазован.

- Идеја за ову монографију је била у ембрионом стању веома дуго, али је плод почео много касније да се развија, када сам схватио да је баш изазов писати монографију о важном, али слабо видљивом редитељу него о неком филмском горостасу. Рокенрол језиком, писао сам монографију о "Вајолет Фемес", а прескочио сам "Лед Цепелин". Мада, опште је (не)позната ствар да сам докторирао на "Битлсима", тако да ово сада има више смисла. Волим Драгојевићев опус, писао сам теоријске радове о његовим филмовима, али су ми Милутинов стил и опус ближи и дражи - рекао је Јанковић.

ГЛАС: Највећи дио књиге реализован је у форми интервјуа што у ери кратких порука и све мањег интереса за дужом формом читања, било чега дужег од СМС поруке, представља једну врсту заборављене умјетности, исцрпног разговора са умјетником. Јасно сте навели у књизи инспирацију за ту врсту врхунске конверзације, али колико она сама по себи захтијева припрему самог разговора и наравно ствараоца расположеног да прича о свом раду?

ЈАНКОВИЋ: Трифо је обожавао Хичкока и та феноменална књига је зачета као билингуално дело два човека који се у ствари не разумеју, јер Трифо не говори енглески, а Хич француски, међутим, Трифо је успео да сажме своју непатворену љубав и страст према маестру и пита га сваки аспект сваког његовог филма. На концу, честити Франсоа је био и мало разочаран Хичовим инсистирањем на техничким аспектима, више него на психолошким или сублиминалним. Међутим, та књига је производ о аутору на заласку своје каријере који има баш такав однос према себи и свом опусу. Милутин има преко шездесет и свакако има још доста неостварених идеја, али је мени у мојим средњим педесетим био изазов да систематизујем баш његов опус. Да сам десетак година млађи, можда би то био Горан Марковић или Дарко Бајић, али сада је време када се поклопило баш овако, што кажу "Бyрдс" у својој песми "Turn Turn Turn". Кад ме питате о припремама, то је лакши део, јер ми је требало да обновим само неке сегменте његове каријере, док велику већину гледам скоро сваке године и увек откријем нешто ново, што је добро сазрело у овом нашем несрећном времену и свету.

ГЛАС: Сам Петровић је врло искрено проговорио о свом ауторском, али и умјетничком лутању кроз каријеру која дјелује као сплет наметнутих околности, као и код већине домаћих филмаџија, рекло би се. Међутим, колико год, гледано са стране,  жанровски и стилски дјелује шарено у својој филмографији, у сваком сегменту свог филмског рада дјелује да је оставио ипак јаку дозу аутентичности у ауторском смислу?

ЈАНКОВИЋ: Његови филмови су но баџет или лоу баџет, осим "Нечисте крви" и изгледају скупље и паметније него буџетски. Сви ти филмови су лични бедекер аутора који се налазио у специфичном стању живота и каријере. Петровић није снимао филмове зато што му је то посао, као Шаброл на пример, него је из сваке ситуације остваривао максимум креативности иако више на интуитивном нивоу. Постоји препознатљив рукопис, поготово у политичкој трилогији, али и занимљиви експерименти као "Аги и Ема". Шарено се осећа на површном нивоу, али баш зато сви ти филмови траже поновна ишчитавања, јер је много ствари врло криптично, као у "Југ југоистоку". Мени лично је Милутин један од ретких стваралаца чији сам филм вољан да гледам опет, истог тренутка. Можда зато што су толико кратки (ха-ха-ха).

ГЛАС: Склапајући књигу у цјелину колико се тј, да ли се уопште промијенила Ваша лична перцепција Петровићевог дјела, јер је током свог стваралаштва оставио невелик број остварења и врло важан филмски опус?

ЈАНКОВИЋ: Променила није, само продубила. Сваки његов биоскопски филм је као нека прљава панк рок песма, после које пожелите да се истуширате. Јер вас је увукао у неке катакомбе и табуе као "Земља…" или "Петља" или политичке странпутице национа, као "Југ….". Мислим да је крајњи домет ове књиге да неко ко перцепира Милутина као неког градског лика који о свему има провокативно мишљење, а тако и дела, пожели да погледа те филмове које нико није гледао, а ако и јесте, не воли их јер се не потруди да их разуме. И онда зашто ова монографија изгледа визуелно тако напуцано и снобовски и уображено? Па зато што је одраз његовог главног лика. Замало сам рекао аутора…..мада.…. (ха-ха-ха).

ГЛАС: Књига је једнако важна као још један добродошао подухват у српској филмској есејистици, која је истина посљедњих година, прије свега кроз дјеловање "ФСЦ" и уредника Мирољуба Стојановића, доста обимнија у посљедње вријеме. Међутим, и даље је то далеко од жељеног и потребног броја издања, када се погледа број домаћих  аутора и филмова који заслужују монографије и критичке књиге. Пошто и даље остају под велом заборава и немара да ли је у питању просто мањак интереса аутора и публике за тим пољем дјеловања?

ЈАНКОВИЋ: Занимљиво питање. Да пођемо од претпоставке да се овде веома мало чита. Мислим да Мирољуб Стојановић представља Јована Скерлића када је филмска публицистика у питању. И "ФЦС" у том сегменту свог деловања има невероватних постигнућа, која су вероватно видљива само искреним љубитељима филма и "залуђеницима" медијума. Има ту доста полувидљивих издања баш због неке инерције читалаца који се пробуде тек када буде сајам књига. Пошто се и сам бавим науком, већина ових књига су ми доста занимљиве. Милутин и ја смо медијски видљиви, а исти нам је хороскопски знак (ован) па смо склони (само)мистификацији. Ефемерни пример, промоција моје књиге о "Битлсима", 2009. године је била у пуној сали СКЦ-а, где су свирали "Бестбит" (болесни) и Растко Ћирић који је одсвирао моје две омиљене песме бенда на гранд пијану. За себе мислим да сам скроман, али (смех). Мислим да смо и Милутин и ја склони тој карневализацији својих достигнућа и онда смо и осмислили промоцију ове монографије, опет са певањем, смејањем и плакањем…. Љубитеља филмских књига има, али смо као секта у којој се нешто слабије познајемо.

ГЛАС: Од Ваше књиге "Редефинисање идентитета: Историја, заблуде, идеологије у српском филму", протекло је осам година? Са ове дистанце колико се у међувремену српски филм систематизовао у односу на нашу историју и гдје се српска кинематографија налази данас. Снима се много, посебно у телевизијској форми, али дјелује да је филмова/серија, који остављају значајнији траг у историји некако све мање или је то просто субјективан утисак из угла публике?

ЈАНКОВИЋ: Хајмо овако, Милутинови филмови остављају значајан траг само у личној историји, а ова монографија је панкерски бес да то тако не сме да остане. Мислим да живимо у времену када се снимају занимљиви филмови, а опет, сходно епохи и још занимљивије серије. На основу много и "ђубрета" доста квалитета је видљивије него на пример деведесетих и двехиљадитих када се мање снимало. Онда имамо и тиху већину инертних филмских обожавалаца којима се историја српског филма завршила са "Монтевидеом" па чак и са "Ундерграундом", тј. свима је и даље омиљени "Ко то тамо пева". Значи као што нема поверења у опозицију тако нема поверења ни у новије српске филмове. Има заиста изврсних филмова и серија и редитеља, али не бих волео да о томе говори само "струка".

Један РТС све ређе пушта нове домаће филмове у прајм тајму, јер се појавила кабловска платформа која има монопол. Можда вам пролети неки нови филм на Б92 или Првој, док ви гледате политичке садржаје на Пинку, Информеру или Н1. Тако да је ствар времена и странпутица истог.

ГЛАС: Са друге стране, професор сте историје филма на Факултету драмске уметности, како Вам из педагошког угла дјелује филмско образовање генерација које похађају ФДУ? Да ли нуде оптимистичку слику за будућност филма или се уклапамо у тај генерални тренд површности истинског знања? Судећи по оном што се дешава тренутно на улицама Србије дјелује да нове генерације нису за олако отписивање, иако је било много критика на рачун њихове јавне апатије или културне незаинтересованости.

ЈАНКОВИЋ: Има онај део на крају филма "Перл Харбур" када јапански адмирал, победник катастрофалног уништења скоро па целокупне америчке пацифичке флоте, каже: "Бојим се да смо пробудили 'успаваног џина'". ФДУ је мали факултет, мој предмет слушају сви и ту има веома много даровите деце па били они и непо бебе. Групе су мале, ФТВ режија има пет-шест студената и као што је то било и у моје време и данас факултете уписују талентовани, занатлије и шалабајзери. И врло су видљиве све групе како на почетку тако и на крају студија. Има их, страсни су, "ложе се" што сматрам најважнијим аспектом студирања. Има и "старе школе" размишљања, а има и ових "дигиталних", али и они су правоверни. На својим часовима их годинама провоцирам да се активирају, да су инертни, без солидарности и емпатије и сада се "успавани џин" пробудио. Мислим да им је овај период најбоља животна лекција, много боља него наша ЈНА авантура у њиховим годинама.

ГЛАС: Са друге стране, гледано глобално, дјелује да се филмска умјетност генерално налази у деликатном историјском тренутку, биоскоп пада, стриминг расте, јаз између артхаус и блокбастер филма је све дубљи, "кенсел"  култура цензурише, како историју тако и садашњост филма. Како видите, из критичког, али филмофилског угла садашњи моментум седме умјетности?

ЈАНКОВИЋ: Ја сам одскоро ушао у фазу "олд фарт" тако да сам све конзервативнији, јер сам у раном тинејџерству обожавао "Бразил" Тери Гилијама па сам преко "Неба над Берлином" на коме сам дипломирао у гимназији дошао до највећег обожавања "Човјека који је убио Либерти Валанса" и "Доктора Живага". Волим своју генерацију Финчера, Андерсона, Сорентина, Егерса те Марвела, али то ми је из најранијег детињства. Кенсел и воук културу се трудим да цинично разумем као одраз епохе. Живимо у времену које нема места за "еротику" или политички некоректне вицеве. То време могу да пробам да разумем и да се уклопим. Мислим да никада није било више садржаја, доступног квалитетног садржаја, али све мање времена и жеље.

ГЛАС: Пишете о музици и филму много година, нажалост број медија којима је стало до критичког осврта на поп културу све је мањи и све су мање утицајни. Колико се уопште може говорити о кинематографији или музичкој сцени, без постојања, смислене и објективне критике, а не пријатељског или маркетиншког повлађивања умјетничким сујетама и деградацији јавног укуса?

ЈАНКОВИЋ: Стање "…све је мањи" је била ситуација пре 10-15 година, сада их нема или су испод радара. Пред крај прошле године је престао да излази, у пипачком облику, "City Magazine", у коме сам објављивао филмске и рок критике од првог броја, 2008. године. Међутим, редакција "Недељника" је од пре две године направила изванредан регионски сајт "Велике приче", који је потпуно револуционаран за наше просторе и ту заиста имам потпуну ауторску слободу и врло сам задовољан као аутор у тој великој причи. Оно што је најважније, та иницијална страст према филму и музици не престаје, али је радозналост узела неплаћено или је већ у пензији (ха-ха-ха).

Изненађења

ГЛАС: Након година и година писања о музици и филму, колико Вам се и данас дешава моменат да се поново изненадите позитивно с тим новим што чујете, гледате или слушате, тај позитивни тренутак, који јесте мала, али и даље драга сатисфакција за вишегодишњу љубав или пасију према умјетности?

ЈАНКОВИЋ: Баш крајем године сам преслушао две музичке делиције, нове албуме "Он Тоур" и "Шкофје Локе", и заиста су се јавиле неке заборављене телесне сензације кад чујем добру музику. Волим "Хали Гали" генерацију, ту се исто препознајем као некад у Пакет аранжман генерацији. Ето, француски стрип "Ратови Џорџа Лукаса" ме је заиста опчинио. Волим да се изненадим, а живимо у историјском тренутку када је превише сензација и спектакла на нивоу политике и социологије, тако да времена за мала задовољства је све мање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.