Aleksandar S. Janković za „Glas“: Ljubitelji filmskih knjiga postali su sekta usamljenika

Inicijacija ideje koja nastaje iz uobrazilje i postaje empirija je dosta kompleksna, ali i jednostavna. Zašto Milutin, a ne Srđan ili Raša? Zato što Milutina poznajem i zato što volim njegove filmove i zato što mislim da je njegov umetnički opus veoma važan, ali i sramno ignorisan. Možda Srđan Dragojević zaslužuje veću monografiju nego Milutin, ali to je već mnogo lakše pitanje nego "Zašto Milutin?". O Dragojeviću mogu da pišu monografije i ljudi iz regiona, Evrope, Amerike, sveta, ali zašto se to do sada nije desilo, to je već ezoterijsko pitanje.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Aleksandar S. Janković, istoričar filma, publicista i kritičar, objašnjavajući zašto je izabrao režisera sa kult statusom, Milutina Petrovića, za junaka sjajne monografije "Milutin u knjizi", a ne recimo mnogo komercijalnije i medijski eksponiranije autore poput Srđana Dragojevića ili Raše Andrića. Profesor istorije filma, dugogodišnji publicista sa desetinama tekstova posvećenim pop kulturi te autor nekoliko zapaženih knjiga na istu temu, kaže da je embrion ideje ležao dugo, ali da je na kraju porođaj knjige bio vrlo izazovan.

- Ideja za ovu monografiju je bila u embrionom stanju veoma dugo, ali je plod počeo mnogo kasnije da se razvija, kada sam shvatio da je baš izazov pisati monografiju o važnom, ali slabo vidljivom reditelju nego o nekom filmskom gorostasu. Rokenrol jezikom, pisao sam monografiju o "Vajolet Femes", a preskočio sam "Led Cepelin". Mada, opšte je (ne)poznata stvar da sam doktorirao na "Bitlsima", tako da ovo sada ima više smisla. Volim Dragojevićev opus, pisao sam teorijske radove o njegovim filmovima, ali su mi Milutinov stil i opus bliži i draži - rekao je Janković.

GLAS: Najveći dio knjige realizovan je u formi intervjua što u eri kratkih poruka i sve manjeg interesa za dužom formom čitanja, bilo čega dužeg od SMS poruke, predstavlja jednu vrstu zaboravljene umjetnosti, iscrpnog razgovora sa umjetnikom. Jasno ste naveli u knjizi inspiraciju za tu vrstu vrhunske konverzacije, ali koliko ona sama po sebi zahtijeva pripremu samog razgovora i naravno stvaraoca raspoloženog da priča o svom radu?

JANKOVIĆ: Trifo je obožavao Hičkoka i ta fenomenalna knjiga je začeta kao bilingualno delo dva čoveka koji se u stvari ne razumeju, jer Trifo ne govori engleski, a Hič francuski, međutim, Trifo je uspeo da sažme svoju nepatvorenu ljubav i strast prema maestru i pita ga svaki aspekt svakog njegovog filma. Na koncu, čestiti Fransoa je bio i malo razočaran Hičovim insistiranjem na tehničkim aspektima, više nego na psihološkim ili subliminalnim. Međutim, ta knjiga je proizvod o autoru na zalasku svoje karijere koji ima baš takav odnos prema sebi i svom opusu. Milutin ima preko šezdeset i svakako ima još dosta neostvarenih ideja, ali je meni u mojim srednjim pedesetim bio izazov da sistematizujem baš njegov opus. Da sam desetak godina mlađi, možda bi to bio Goran Marković ili Darko Bajić, ali sada je vreme kada se poklopilo baš ovako, što kažu "Byrds" u svojoj pesmi "Turn Turn Turn". Kad me pitate o pripremama, to je lakši deo, jer mi je trebalo da obnovim samo neke segmente njegove karijere, dok veliku većinu gledam skoro svake godine i uvek otkrijem nešto novo, što je dobro sazrelo u ovom našem nesrećnom vremenu i svetu.

GLAS: Sam Petrović je vrlo iskreno progovorio o svom autorskom, ali i umjetničkom lutanju kroz karijeru koja djeluje kao splet nametnutih okolnosti, kao i kod većine domaćih filmadžija, reklo bi se. Međutim, koliko god, gledano sa strane,  žanrovski i stilski djeluje šareno u svojoj filmografiji, u svakom segmentu svog filmskog rada djeluje da je ostavio ipak jaku dozu autentičnosti u autorskom smislu?

JANKOVIĆ: Njegovi filmovi su no badžet ili lou badžet, osim "Nečiste krvi" i izgledaju skuplje i pametnije nego budžetski. Svi ti filmovi su lični bedeker autora koji se nalazio u specifičnom stanju života i karijere. Petrović nije snimao filmove zato što mu je to posao, kao Šabrol na primer, nego je iz svake situacije ostvarivao maksimum kreativnosti iako više na intuitivnom nivou. Postoji prepoznatljiv rukopis, pogotovo u političkoj trilogiji, ali i zanimljivi eksperimenti kao "Agi i Ema". Šareno se oseća na površnom nivou, ali baš zato svi ti filmovi traže ponovna iščitavanja, jer je mnogo stvari vrlo kriptično, kao u "Jug jugoistoku". Meni lično je Milutin jedan od retkih stvaralaca čiji sam film voljan da gledam opet, istog trenutka. Možda zato što su toliko kratki (ha-ha-ha).

GLAS: Sklapajući knjigu u cjelinu koliko se tj, da li se uopšte promijenila Vaša lična percepcija Petrovićevog djela, jer je tokom svog stvaralaštva ostavio nevelik broj ostvarenja i vrlo važan filmski opus?

JANKOVIĆ: Promenila nije, samo produbila. Svaki njegov bioskopski film je kao neka prljava pank rok pesma, posle koje poželite da se istuširate. Jer vas je uvukao u neke katakombe i tabue kao "Zemlja…" ili "Petlja" ili političke stranputice naciona, kao "Jug….". Mislim da je krajnji domet ove knjige da neko ko percepira Milutina kao nekog gradskog lika koji o svemu ima provokativno mišljenje, a tako i dela, poželi da pogleda te filmove koje niko nije gledao, a ako i jeste, ne voli ih jer se ne potrudi da ih razume. I onda zašto ova monografija izgleda vizuelno tako napucano i snobovski i uobraženo? Pa zato što je odraz njegovog glavnog lika. Zamalo sam rekao autora…..mada.…. (ha-ha-ha).

GLAS: Knjiga je jednako važna kao još jedan dobrodošao poduhvat u srpskoj filmskoj esejistici, koja je istina posljednjih godina, prije svega kroz djelovanje "FSC" i urednika Miroljuba Stojanovića, dosta obimnija u posljednje vrijeme. Međutim, i dalje je to daleko od željenog i potrebnog broja izdanja, kada se pogleda broj domaćih  autora i filmova koji zaslužuju monografije i kritičke knjige. Pošto i dalje ostaju pod velom zaborava i nemara da li je u pitanju prosto manjak interesa autora i publike za tim poljem djelovanja?

JANKOVIĆ: Zanimljivo pitanje. Da pođemo od pretpostavke da se ovde veoma malo čita. Mislim da Miroljub Stojanović predstavlja Jovana Skerlića kada je filmska publicistika u pitanju. I "FCS" u tom segmentu svog delovanja ima neverovatnih postignuća, koja su verovatno vidljiva samo iskrenim ljubiteljima filma i "zaluđenicima" medijuma. Ima tu dosta poluvidljivih izdanja baš zbog neke inercije čitalaca koji se probude tek kada bude sajam knjiga. Pošto se i sam bavim naukom, većina ovih knjiga su mi dosta zanimljive. Milutin i ja smo medijski vidljivi, a isti nam je horoskopski znak (ovan) pa smo skloni (samo)mistifikaciji. Efemerni primer, promocija moje knjige o "Bitlsima", 2009. godine je bila u punoj sali SKC-a, gde su svirali "Bestbit" (bolesni) i Rastko Ćirić koji je odsvirao moje dve omiljene pesme benda na grand pijanu. Za sebe mislim da sam skroman, ali (smeh). Mislim da smo i Milutin i ja skloni toj karnevalizaciji svojih dostignuća i onda smo i osmislili promociju ove monografije, opet sa pevanjem, smejanjem i plakanjem…. Ljubitelja filmskih knjiga ima, ali smo kao sekta u kojoj se nešto slabije poznajemo.

GLAS: Od Vaše knjige "Redefinisanje identiteta: Istorija, zablude, ideologije u srpskom filmu", proteklo je osam godina? Sa ove distance koliko se u međuvremenu srpski film sistematizovao u odnosu na našu istoriju i gdje se srpska kinematografija nalazi danas. Snima se mnogo, posebno u televizijskoj formi, ali djeluje da je filmova/serija, koji ostavljaju značajniji trag u istoriji nekako sve manje ili je to prosto subjektivan utisak iz ugla publike?

JANKOVIĆ: Hajmo ovako, Milutinovi filmovi ostavljaju značajan trag samo u ličnoj istoriji, a ova monografija je pankerski bes da to tako ne sme da ostane. Mislim da živimo u vremenu kada se snimaju zanimljivi filmovi, a opet, shodno epohi i još zanimljivije serije. Na osnovu mnogo i "đubreta" dosta kvaliteta je vidljivije nego na primer devedesetih i dvehiljaditih kada se manje snimalo. Onda imamo i tihu većinu inertnih filmskih obožavalaca kojima se istorija srpskog filma završila sa "Montevideom" pa čak i sa "Undergraundom", tj. svima je i dalje omiljeni "Ko to tamo peva". Znači kao što nema poverenja u opoziciju tako nema poverenja ni u novije srpske filmove. Ima zaista izvrsnih filmova i serija i reditelja, ali ne bih voleo da o tome govori samo "struka".

Jedan RTS sve ređe pušta nove domaće filmove u prajm tajmu, jer se pojavila kablovska platforma koja ima monopol. Možda vam proleti neki novi film na B92 ili Prvoj, dok vi gledate političke sadržaje na Pinku, Informeru ili N1. Tako da je stvar vremena i stranputica istog.

GLAS: Sa druge strane, profesor ste istorije filma na Fakultetu dramske umetnosti, kako Vam iz pedagoškog ugla djeluje filmsko obrazovanje generacija koje pohađaju FDU? Da li nude optimističku sliku za budućnost filma ili se uklapamo u taj generalni trend površnosti istinskog znanja? Sudeći po onom što se dešava trenutno na ulicama Srbije djeluje da nove generacije nisu za olako otpisivanje, iako je bilo mnogo kritika na račun njihove javne apatije ili kulturne nezainteresovanosti.

JANKOVIĆ: Ima onaj deo na kraju filma "Perl Harbur" kada japanski admiral, pobednik katastrofalnog uništenja skoro pa celokupne američke pacifičke flote, kaže: "Bojim se da smo probudili 'uspavanog džina'". FDU je mali fakultet, moj predmet slušaju svi i tu ima veoma mnogo darovite dece pa bili oni i nepo bebe. Grupe su male, FTV režija ima pet-šest studenata i kao što je to bilo i u moje vreme i danas fakultete upisuju talentovani, zanatlije i šalabajzeri. I vrlo su vidljive sve grupe kako na početku tako i na kraju studija. Ima ih, strasni su, "lože se" što smatram najvažnijim aspektom studiranja. Ima i "stare škole" razmišljanja, a ima i ovih "digitalnih", ali i oni su pravoverni. Na svojim časovima ih godinama provociram da se aktiviraju, da su inertni, bez solidarnosti i empatije i sada se "uspavani džin" probudio. Mislim da im je ovaj period najbolja životna lekcija, mnogo bolja nego naša JNA avantura u njihovim godinama.

GLAS: Sa druge strane, gledano globalno, djeluje da se filmska umjetnost generalno nalazi u delikatnom istorijskom trenutku, bioskop pada, striming raste, jaz između arthaus i blokbaster filma je sve dublji, "kensel"  kultura cenzuriše, kako istoriju tako i sadašnjost filma. Kako vidite, iz kritičkog, ali filmofilskog ugla sadašnji momentum sedme umjetnosti?

JANKOVIĆ: Ja sam odskoro ušao u fazu "old fart" tako da sam sve konzervativniji, jer sam u ranom tinejdžerstvu obožavao "Brazil" Teri Gilijama pa sam preko "Neba nad Berlinom" na kome sam diplomirao u gimnaziji došao do najvećeg obožavanja "Čovjeka koji je ubio Liberti Valansa" i "Doktora Živaga". Volim svoju generaciju Finčera, Andersona, Sorentina, Egersa te Marvela, ali to mi je iz najranijeg detinjstva. Kensel i vouk kulturu se trudim da cinično razumem kao odraz epohe. Živimo u vremenu koje nema mesta za "erotiku" ili politički nekorektne viceve. To vreme mogu da probam da razumem i da se uklopim. Mislim da nikada nije bilo više sadržaja, dostupnog kvalitetnog sadržaja, ali sve manje vremena i želje.

GLAS: Pišete o muzici i filmu mnogo godina, nažalost broj medija kojima je stalo do kritičkog osvrta na pop kulturu sve je manji i sve su manje uticajni. Koliko se uopšte može govoriti o kinematografiji ili muzičkoj sceni, bez postojanja, smislene i objektivne kritike, a ne prijateljskog ili marketinškog povlađivanja umjetničkim sujetama i degradaciji javnog ukusa?

JANKOVIĆ: Stanje "…sve je manji" je bila situacija pre 10-15 godina, sada ih nema ili su ispod radara. Pred kraj prošle godine je prestao da izlazi, u pipačkom obliku, "City Magazine", u kome sam objavljivao filmske i rok kritike od prvog broja, 2008. godine. Međutim, redakcija "Nedeljnika" je od pre dve godine napravila izvanredan regionski sajt "Velike priče", koji je potpuno revolucionaran za naše prostore i tu zaista imam potpunu autorsku slobodu i vrlo sam zadovoljan kao autor u toj velikoj priči. Ono što je najvažnije, ta inicijalna strast prema filmu i muzici ne prestaje, ali je radoznalost uzela neplaćeno ili je već u penziji (ha-ha-ha).

Iznenađenja

GLAS: Nakon godina i godina pisanja o muzici i filmu, koliko Vam se i danas dešava momenat da se ponovo iznenadite pozitivno s tim novim što čujete, gledate ili slušate, taj pozitivni trenutak, koji jeste mala, ali i dalje draga satisfakcija za višegodišnju ljubav ili pasiju prema umjetnosti?

JANKOVIĆ: Baš krajem godine sam preslušao dve muzičke delicije, nove albume "On Tour" i "Škofje Loke", i zaista su se javile neke zaboravljene telesne senzacije kad čujem dobru muziku. Volim "Hali Gali" generaciju, tu se isto prepoznajem kao nekad u Paket aranžman generaciji. Eto, francuski strip "Ratovi Džordža Lukasa" me je zaista opčinio. Volim da se iznenadim, a živimo u istorijskom trenutku kada je previše senzacija i spektakla na nivou politike i sociologije, tako da vremena za mala zadovoljstva je sve manje.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.