"А она једним погледом успе да ми помери свет и једним осмехом поправи дан"

ГС
"А она једним погледом успе да ми помери свет и једним осмехом поправи дан"

''Шетамо по Чубури. Сновима лутамо. У грудима ми пароброд, њени прсти у шаци, у џепу позајмљене кошуље, позајмљених сто кинти и само једна жеља: да вечно трају кораци.''

Драгослав, Драган, Гага,… само су нека од имена иза којих се налази један од најзначајнијих српских и југословенских глумаца, можда последњи представник "оног" београдског шарма, љубитељ бокса и релија, Крсташ, Звездаш, Београђанин, легенда.

Драган Николић био је само половина најпопуларнијег глумачког пара београдске, српске и југословенска сцене. Друга половина била је Милена Дравић, са којом је у складном браку провео четири и по деценије.

Од првог сусрета на снимању филма "Хороскоп", били су нераздвојни. Децу нису имали, што им је, по његовим речима, дало прилику да гледају сву дјецу као своју.

Били су једном другом највећа подршка и највећи критичари.

Често је цитирана његова изјава да: "За брак који траје четири деценије може да се нађе више разлога да се он прекине, него да опстане. Али најлакше је нешто пресећи и завршити, много је теже борити се да се брак сачува. Понекад и мала свађа може освежити дан. Понекад је потребно и бити љубоморан, јер је и то један од показатеља љубави."

Брачни пар Николић несебично је помагао свима, али никада нису о томе јавно причали. Ова добро скривена тајна била је позната само члановима најуже породице и блиским пријатељима.

Драган никада није коментарисао своје доброчинство, а када би га питали за коментар, одмахнуо би руком и рекао: "Кад имам, дам". Никада није одбијао аутограм или сликање, увек је имао времена да размени покоју реч и разумјевање за свакога.

Прича почиње на снимању филма Хороскоп 1969. године. У то вријеме, Милена Дравић, у улози Милке, већ је била популарна глумица, а Драган Николић је био на почетку озбиљније каријере, па му је улога Видака била трећа или четврта на великом платну.

По њиховим свједочењима, још на снимању развили су велико пријатељство из којег се касније родила љубав.

''Кад сам јој пришао, имао сам утисак да ми је то стара школска другарица коју дуго нисам видио или нека девојка из краја коју познајем цео живот. Управо у томе је њена права величина. Освојила ме је својом непосредношћу и нормалношћу, упркос великој популарности коју је већ тад уживала. Могла је да се понаша како хоће и нико јој не би замерио, јер је већ тада била једна од наших највећих звезда. То је нешто чиме она плени и осваја'' говорио је Гага о Милени.

Двије године касније, 1971. године, заједно су радили на драми Душка Радовића, Како су се волеле две будале.

Снимање се одвијало у Звездарској шуми, а паузи за ручак догодило се нешто што је остало забиљежено као легендарно вјенчање.

''Кад нам је редитељ Аца Ђорђевић дао слободно време за ручак, Драган и ја смо скокнули до Општине Врачар да се венчамо. Тако је било, венчали смо смо се у паузи за ручак. После смо се вратили у Опсерваторију на Звездари и наставили снимање као да се ништа није догодило'' причала је Милена Дравић.

Није било гламурозног венчања и весеља, на путу до Општине придружила им се нашла чувена глумица Јелисавета Сека Саблић. Она и Драган Николић дружили су се још са ФДУ-а и остали су блиски до краја његовог, али и Милениног живота.

Њихова љубав је многе инспирисала и даље то чини. Милена је после Гагине смрти говорила да је глумачки посао одузимао пуно времена.

"Требало је више да будем с њим. Много смо радили, некад ишли из филма у филма, али смо у најтежим тренуцима били упућени једно на друго".

''Гага је био скроман човек. Стидљив. Врло мисаон и дубок, чак и више него што је био шармантни боем. Само што је ово друго, можда и по његовој одлуци, више долазило до изражаја. Био је човек изузетног уметничког талента, талента снажног и широког распона. По мом уверењу, уз сву његову каријеру, недовољно препознатог и вреднованог. Није ми лако када треба о њему да говорим. Уз то здравствени проблеми ми диктирају и кретање и начин провођења времена. Дубоко сам свима захвална и дивим се лепоти духа коју поседујете. Јер, ретко се дешава да се у славу великог глумца ода тако изузетна почаст. Данило Бата Стојковић и Драган Николић су то заслужили - рекла је Милена приликом свечаног откривања споменика Драгану Николићу у Врњачкој Бањи.

На новинарско питање о улогама заводника, мангупа, колико се у њима препознаје, одговорио је:

''Мангуп или шмекер нема негативну конотацију, бар ја то тако видим. Треба бити прави мангуп са великим словом М, по питању свега. То подразумева етику, подразумева и част. Ово што нас окружује није мангупство, није ни храброст. То је питање јачег, али у оном балистичком смислу'', рекао је за Блиц.

Био је и један од последњих београдских боема, а његово омиљено место био је врачарски ресторан "Талија", код Каленића, где се сусретао са својим пријатељима који су долазили из разних сфера живота – глумцима, спортистима, адвокатима, трговцима, лекарима.

Увијек са мјером, прво би наручивао кафу или вотку, а затим сваког дана за истим столом, почео би да попуњава укрштене речи. Када би му досадила бука града, одлазио би у природу где је на Ади Циганлији спремао пастрмку на киселом млијеку.

Због нарушеног здравља, од 2011. године полако је почео да се повлачи са сцене. Преминуо је 11. марта 2016. године, у јутарњим часовима на Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је 13. марта на Новом гробљу.

Београд се у сузама опростио од легенде, а поред супруге, родбине, пријатеља, колега, и неколико хиљада грађана га је испратило на вјечни починак.

Недуго потом, у Улици Жоржа Клеменсоа на Дорћолу, освануо је графит насмејаног Бране Митровића "Флојда" како вози свој последњи круг.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана