"28 година касније" (2025): Сјети се смрти

Повратак режисера Денија Бојла и сценаристе Алекса Гарланда универзуму хорор филмова "28 дана касније" (2002) и "28 недјеља касније" (2007) са новим филмом, названим очекивано "28 година касније", дочекан је са великим ишчекивањем, како струке, тако и публике.

Оволика медијска пажња донекле је разумљива, јер су оба аутора данас  велике звијезде седме умјетности и аутори врло цијењене репутације, за разлику од времена када су као слабо познате британске култ филмаџије снимали први филм, који ће на много начина помјерити границе жанра, вратити зомбије на велике екране, а њима омогућити пробој на глобално тржиште.  С друге стране, и ефекат носталгије је одиграо своју улогу јер је прошло 18 година од другог филма, (који није поновио квалитет првог, али је био сасвим солидан жанровски рад), тако да се долазак новог дијела саге о инвазији зомбија на Велику Британију, уз добро темпирану промо кампању, чекао уз велики интерес.

Чекање се на крају више него исплатило, јер су Бојл и Гарланд сувише талентовани људи да би се вратили генеричком оживљавању некад успјешне франшизе ради саме зараде, прецизније речено, повратак серијалу из младости они су искористили да се поново поиграју жанровским стандардима како би снимили узбудљив и занимљив филм, чији позитиван утисак не може покварити ни понеки моменат слабости, прије свега у вишку артистичких амбиција.

Сама прича, како назив сугерише, након краћег религиозно-крволиптајућег пролога из времена избијања епидимије вируса бијеса, сели се 28 година након инвазије, гдје је Британија у карантину од остатка планете, препуштена хордама зомбија и ријетким заједницама преживјелих, спремним на све да свој статус живих сачувају. Радња прати дјечака Спајка (Алфи Вилијамс) који са оцем Џејмијем (Арон Тејлор Џонсон) и мајком Ајлом (Џоди Комер) живи у малој изолованој острвској заједници надомак Шкотске, чувајући се од заражених и осталих опасности плимом, зидовима и оружјем.

Отац води дванаестогодишњег Спајка на тест мушкости на копно, гдје треба од убије луком и стријелом неколико зомбија како би доказао да је одрастао и да је спреман да постане  користан дио заједнице. Можда је однос оца и сина пред изазовом одрастања стереотип, али је уједно и архетип и сасвим лијепо функционише као увод у ширу слику, у којој сазнајемо да је дјечакова мајка болесна, да отац бјежи од куће и бриге о породици, а да је откривање тајанствене локације доктора Келсона (Ралф Фајнс) на копну можда једина шанса да дијете спасе мајку и сачува макар привид породице, која се распада. И не брините, сувише су Гарланд и Бојл талентовани и искусни аутори да дозволе да њихов филм падне у замку јефтине породичне патетике, јер док пратимо Спајка на копну, откривамо свијет у којем се, како Келсон у једном моменту пригодно цитира латинску изреку "Сјети се смрти" (Моменто мори), живот одвија у сталној сјенци смртности.

Да ли она стиже од неке врсте зомбија који су еволуирали и неколико подврста, неке банде преживјелих, глади, болести или метака карантинске страже, свеједно је. Нови свијет је свијет окрутности, који је само скинуо своје углађено цивилизацијско лице и вратио се мишићима, зубима и сјечивима. Дјечак, који покушава спасти мајку, брзо открива да милости немани за кога, само је дилема да ли смрт стиже брзо или споро у зубима заражених, а његово  сурово школовање у судару са смртношћу завршава се брже него што је и он сам очекивао.

Сценариста Гарланд у свом агресивном стилу комбинује жанровске хорор мотиве са црним хумором, друштвеном критиком и филозофским размишљањима о пролазности човјека, док Бојл велемајсторски, уз упечатљиву помоћ директора фотографије Ентонија Дода Ментла и монтажера Џона Хариса, оживљава дивљу атмосферу тог новог свијета у силовитом кинетичком темпу слике и звука. Понекад се тандем заигра превише, уз претјеривање у својим жељама да све што им се учини занимљивим убаци у филм, беспотребно губећи фокус са централне приче на рачун занимљивих, али помало непотребних дијелова (агресивно монтирање документарних и играних дијелова, шведски војник из карантинске страже, зомби трудница), али генерално гледано "28 година касније" врло добро функционише као цјелина доносећи један од занимљивијих филмова године.

Оно што нема грешака јесте одличан кастинг у којем цијела подјела ради свој посао беспријекорно, од Вилијамса који без већих проблема парира одраслим колегама, преко Тејлор-Џонсона и Џоди Кормер, који потврђују репутацију звијезда у успону, до увијек сигурног Фајнса, који очекивано бриљира као фанатични доктор у мисији стварања језивог споменика/храма жртвама пандемије.

И без обзира на то што се поново поигравају, као и прије двије деценије, жанровским правилима, Бојл и Гарланд нису заборавили да хорор као жанр почива на атмосфери, а атмосфера њиховог филма је и даље у својој суштини напета и крвава студија о природи човјека огољеној до своје првобитне животињске суштине, која у свакој ћелији жели да побиједи свеприсутну смрт. А нови дио замишљене трилогије слиједи почетком сљедеће године, уз занимљив акциони епилог који објашњава горепоменути црквени пролог.

Оцјена 4

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.