Стефан Петровић за "Глас": Дарови су различити, али сви су од Бога

Опредјељење за овакав сликарски израз заправо и није опредјељење у смислу одлуке која се доноси након разматрња аргумената "за" и "против". Ријеч је о томе да ми се то напросто десило и да се десило као одговор на моју потрагу за сопственим ликовним изразом.

Рекао је ово за "Глас Српске" бањалучки сликар Стефан Петровић поводом славе града, Преображења Господњег, у Требињу отворио своју пету изложбу "Со земљи". Изложба је реализована који је у сарадњи са иконописцем Андреом Симић и биће отворена до 3. септембра. О проналаску свог умјетничког пута у савременом сакралном сликарству, који га је водио од звања дипломираног правника до сликара, Петровић истиче да опредјељење за овакав ликовни израз није било плод разумске одлуке, већ природни одговор на његову унутрашњу потрагу

- На том путу било је много недоумица укључујући и питање – да ли у мени уопште постоји нешто аутентично што може да се испољи кроз слику, да ли постоји ишта што би мом срцу било блиско толико да бих могао ту да се задржим? Једино чега сам био свјестан од раније је да сам опредијељен за класично сликарство, а не за византијски иконопис. Данас ми се чини да је то питање, које сам постављао са спремношћу на сваки одговор, било својеврсно куцање те да је Господ у своје вријеме отворио врата, рекао Петровић.

ГЛАС: Поставка "Со земљи" спаја Ваше сликарство акрилом на платну са традиционалним византијским иконописом Андрее Симић. Какво је било искуство заједничког рада на овом пројекту и на који начин се Ваши различити ликовни изрази међусобно допуњују на изложби?

ПЕТРОВИЋ: Засад доминантно сликам акрилом на платну. Међутим, за мене јако важан медиј је и акварел на папиру који волим од дјетињства. С друге стране, Андреа је опедијељена за традиционални византијски иконопис. Наша сарадња започела је спонтано, кроз разговор који је био усмјерен на размјену досадашњих сликарских искустава и упознавање, дошли смо до идеје о сарадњи излагачког типа. Одмах је било јасно да су нам стилови другачији, али исто тако било је јасно и да су усмјерени ка истом циљу и тематски сродни. Чини ми се да је изложба "Со земљи" својеврсни показатељ да је Црква простор слободе и аутетичности, простор који подједнако уважава сваку личност, свачији дар. Дарови су различити, али сви су од Бога.

ГЛАС: Иза Вас и Андрее Симић већ је неколико успјешних заједничких пројеката. Како из свог угла посматрате њен иконописачки позив и посвећеност византијској традицији?

ПЕТРОВИЋ: Канонски иконопис посматрам као дјело послушања. Постоје одређене традиције, архетипи на које се све ослања и које је потребно поштовати. Међутим, канон не треба схватати као ригорозно правило, него као опште усмјерење које затим може и мора да се испољава кроз личност иконописца, а свака личност је јединствена. У том смислу, иконопис није безлично репродуковање архетипа или поништавање личности, него и даље позив на аутетичност и слободу. У том контексту, сасвим јасно видим и Андреино кретање у том простору и промјене које јој се дешавају кроз рад за ову изложбу. Напредак који остварује као иконописац је јасно видљив у самој поставци изложбе, а нарочито мени који знам којим редом и којом динамиком су те иконе настајале. Најбоља потврда за овакво моје мишљење је у томе што је Андреа однедавно стипендиста најутицајнијег иконописца на свијету, Јоргоса Кордиса. То је очигледан показатељ кретања, односно напретка.

ГЛАС: Циклус "И би Хиландар" заузима посебно мјесто у Вашем опусу, а од 2025. године Ваш рад краси и игуманску келију овог манастира. Какве утиске и духовна искуства носите са Свете Горе и колико је сам боравак на Хиландару обликовао Ваш сликарски пут?

ПЕТРОВИЋ: Јако је тешко одговорити на Ваше питање у овом тренутку. Мислим да ће вријеме показати да ли је и на који начин посјета Хиландару утицала на мој рад. Оно што могу да кажем је да још увијек сабирам утиске и осјећања и да се неке нове идеје рађају, али да их још увијек не испољавам, бар не много. Не умијем да објасним зашто, нити мислим да постоје разлози које бих могао да образложим, напросто – тако осјећам. Кад је ријеч о утисцима које носим из Хиландара, занимљив ми је утисак да кад сам крочио у Хиландар уопште нисам имао осјећај да сам на мјесту на којем раније нисам био.

ГЛАС: Ваши радови доспјели су у каталог "Хришћанска умјетност" Московске патријаршије за 2026. годину, а налазе се и у збиркама Јерусалимске и Александријске патријаршије. Шта за Вас лично значи чињеница да су Ваше слике препознате и ван граница наших простора?

ПЕТРОВИЋ: Себе доживљавам као некога ко је још увијек на почетку свог сликарског, умјетничког живота. Не знам шта би о томе рекли старији и животно искуснији сликари, али чини ми се да је сваком човјеку па и сликару својствено да тражи својеврсне потврде о свом животу, о квалитету свог рада, о томе да ли је на правом путу. Андрићевом рјечју, покушавамо да читамо знакове поред пута. У том контексту, наравно да ми значе такви догађаји и да ово што износим пред људе до људи и допире. Драго ми је због тога.

ГЛАС: У Вашим радовима видљива је веза са православном баштином и архитектуром. Ко су Ваши главни ликовни и духовни узори који су утицали на формирање Вашег (умјетничког) идентитета?

ПЕТРОВИЋ: Много тога је, током живота, утицало на мене. У том смислу, ткање живота је јако комплексно... Кад је ријеч о духовним узорима немогуће је не поменути моју породицу с којом сам растао и дијелио све. До данас је тако. Не треба заборавити ни оне који нису непосредно утицали на мој сликарски живот, али су озбиљно утицали на моја суштинска животна опредјељења која се данас испољавају кроз слике, то су личности попут Фјодора Достојевског, блаженопочившег архимандрита Лазара Абашидзеа, владике Николаја... Кад је ријеч о узорима у области сликарства издвојио бих покојног бањалучког акварелисту Златка Валентића који ми је био комшија у дјетињству и мој први додир са свијетом сликарства те покојног Драгана Бартулу чији сликарски израз ме је освојио у неким каснијим данима који су, како се испоставља, водили као мом личном ликовном опредјељењу.

ГЛАС: Након успјешних представљања циклуса посвећеног Хиландару и заједничке изложбе "Со земљи", да ли већ знате у ком правцу ће се даље развијати Ваш стваралачки рад?

ПЕТРОВИЋ: Кад је ријеч о изложби "Со земљи", након гостовања у Требињу у августу, изложба се сели у Вишеград гдје ће публика моћи да је види у периоду од празника Мале Госпојине (21. септембра) до 21. октобра. Изложбом у Вишеграду заокружујемо излагачки циклус, настојећи да се мало више посветимо атељеу и неким новим идејама. Према томе, желио бих више времена да посветим настанку неких нових слика. Увијек је 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.