Соња Спироска Остојић за "Глас": Трагови прошлости као савремени знак идентитета

Овај циклус полази од орнамента из села Бретно-Тетово (Р. Македонија) и представља однос између насљеђа и савременог ауторског језика, као један од његових најважнијих слојева.

Рекла је ово за "Глас Српске" сликарка Соња Спироска Остојић, објашњавајући колико је њој као аутору било важно да на изложби свог циклуса "Седимент знака 2023-25" крене од орнамената из села Брезно код Тетова. Умјетница поменуту изложбу отвара 3. јуна у Кући Милановића, истичући да је један од примарних циљева био да задржи везу са тим културним насљеђем.

- За мене као аутора било је важно да задржим везу са културним насљеђем, јер почетни знак не настаје из апстрактне идеје, него из стварног орнамента, материје и колективног памћења. Орнамент из ношње није кориштен као фолклорни мотив или декорација, већ као архетипски траг, као визуелни остатак једног искуства простора, земље и човјека. Тиме знак задржава своју унутрашњу "меморију", рекла је Спироска Остојић.

ГЛАС: У опису циклуса наводите да знак временом престаје да буде етнографски симбол и постаје "материјална чињеница". Како је изгледао тај процес ослобађања знака од његовог првобитног значења?

СПИРОСКА ОСТОЈИЋ: Једнако важно било је и његово удаљавање од изворног облика. Кроз процесе редукције, дестабилизације, рељефности и гестуалне трансформације, знак постаје личан и савремен визуелни језик. Он више не припада етнографији, него простору савремене слике. Управо у тој равнотежи настаје суштина циклуса, не чување традиције као музејске форме, него њено претварање у живу, унутрашњу и универзалну материју слике. Због тога "Седимент знака 2023-25" не говори само о орнаменту или насљеђу, већ о томе како траг прошлости може постати савремени знак идентитета, емоције и космоса.

ГЛАС: Циклус је подијељен у пет фаза од фигурације до потпуне апстракције. Да ли сте од самог почетка имали јасно осмишљен ауторски пут развоја или је он грађен током рада кроз учење и импровизацију?

СПИРОСКА ОСТОЈИЋ: Од самог почетка је постојала свијест о основном мотиву-знаку, орнаменту и његовој трансформацији, као и потреба да се кроз слику истражи однос између насљеђа, материје и савременог израза. Пут од фигурације до потпуне апстракције није могао бити унапријед конструисан, јер је велики дио циклуса настајао кроз сам процес рада: кроз гест, слојеве, гребања, рељеф и интуитивна откривања форме. Током рада ослобођен је знак од његове првобитне декоративне функције, допуштајући да постане све више унутрашња структура, енергија и траг.

ГЛАС: У Вашим радовима материја има готово подједнако важну улогу као и сам знак. Шта Вам омогућавају слојеви, гребање, импасто и рељефност, што класичан сликарски приступ не би могао?

СПИРОСКА ОСТОЈИЋ: У овом циклусу материја није само техничко средство, већ равноправан носилац значења. Знак се не појављује само кроз нацртану форму, него кроз саму физичку структуру слике, кроз слојеве, рељеф, пукотине и трагове процеса. Слојеви омогућавају да слику градим као простор времена. Сваки нанос пигмента, материје, остаје видљив као седимент претходног искуства, па површина слике дјелује као археолошки запис. Гребање и уклањање материје имају једнаку важност као и само додавање боје. Тиме не сликам знак у класичном смислу, већ га откривам из дубине површине, као да је већ постојао унутар материје и чекао да буде пронађен. Импасто и рељефност уводе физичку присутност слике. Површина више није илузија простора, него стварни простор додира, свјетлости и сјене. Такав приступ омогућава да знак дјелује готово исклесано, исконски и тактилно, што класична равна сликарска површина не би могла постићи.

ГЛАС: Ограничена палета боја даје снажан идентитет читавом опусу. Како бирате боје и шта за Вас симболички носе црвена, зелена и црна, које се често појављују у радовима?

СПИРОСКА ОСТОЈИЋ: Боје бирам интуитивно, али унутар јасно осјећајног визуелног система. Земљани тонови, загасите површине и тамни контрасти омогућавају да знак остане централни носилац енергије слике, без сувишне визуелне буке. Црвена у радовима често дјелује као унутрашња енергија знака, симбол живота, крви, топлине и присуства. Она је траг емоције и "рана" унутар тамне материје слике. У неким радовима функционише као пулс или срце композиције. Зелена, посебно земљана и пригушена, повезује радове са природом, вегетацијом, оксидацијом и процесом трајања. Она носи осјећај органског и архаичног, као да површина слике припада земљи или неком старом зиду. Црна има вишеструку улогу. Она гради дубину, тишину и простор непознатог. Кроз црну, знак добија тежину и монументалност, али и осјећај космоса, празнине и унутрашње тишине из које форма настаје. У међусобном односу те боје стварају атмосферу циклуса, између земље, меморије, свјетлости и таме.

ГЛАС: Ваши радови не нуде брзо читање, већ траже "споро посматрање". Колико је данас, у времену брзе визуелне потрошње, изазов задржати публику пред једним дјелом?

СПИРОСКА ОСТОЈИЋ: Инсистирати на "спором посматрању" представља један од највећих изазова савременог аутора. За мене то значи свјесно супротстављање савременој култури тренутне перцепције. Радови траже тишину, концентрацију и вријеме. Посматрач је позван да не гледа само знак, него и трагове материје, рељеф, пукотине, гест и ритам површине. Када посматрач остане довољно дуго пред радом, слика почиње да функционише другачије, као искуство. Знак тада више није само визуелни елемент, већ простор унутрашње меморије, емоције и тихе контемплације.

ГЛАС: Истакнут сте педагог, али и умјетник са обимним ауторским искуством. Колико је рад са дјецом обликовао Ваш стваралачки израз, мислимо прије свега кроз размјену знања и емоција са ученицима?

СПИРОСКА ОСТОЈИЋ: Кроз размјену знања, емоција и свакодневни контакт са ученицима развијала се посебна осјетљивост према процесу стварања, спонтаности и искрености израза. Педагошки рад захтјева стрпљење, пажљиво посматрање и способност да се препознају индивидуалне емоције и унутрашњи свјетови других људи. Управо та врста сензибилитета присутна је и у овом циклусу, који не дјелује као хладно концептуално истраживање, већ као дубоко лични и емотивни процес. Рад са дјецом ми је омогућио да сачувам одређену врсту унутрашње радозналости и емотивне отворености, упркос снажној теоријској и симболичкој основи, јер дјеца никада не губе људску топлину и осјећај унутрашње искрености. У том смислу, педагогија није била одвојена од умјетности, него је један од тих слојева из којих је мој умјетнички израз растао и сазријевао.

ГЛАС: Завршетком 42. композиције циклус дјелује заокружено и довршено. Да ли "Седимент знака" за Вас представља крај једног истраживања или почетак неке нове фазе и визуелног језика?

СПИРОСКА ОСТОЈИЋ: Циклус "Седимент знака 2023-25" даје могућност за неке нове фазе. Након овог циклуса знак више није само мотив, он постаје систем мишљења и начин грађења слике. У том смислу, 42. композиција не дјелује као тачка затварања, већ као тренутак када у потпуности препознајем властити визуелни језик.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.