Говор за професора Бранка Милановића: Симбол зрелости једне средине

Прије девет мјесеци, свечано смо означили почетак рада Куће Милановића, нове установе културе у нашем граду.

Кућа српске културе, како смо је убрзо назвали, у кратком периоду постала је репрезентативно мјесто окупљања првих људи наше науке, умјетности и културе.

Кад сам се прихватио дужности вођења Куће Милановића, нисам ни у најсмјелијим замислима могао претпоставити да ће она постати оно што је данас.  Благородни дух честите породице Милановић, поријеклом са Дабраца код Мркоњић Града, допринио је да она у своме новом животу буде културно здање, а не неки модерни тржни центар или банка. Данас сам увјерен да су програмски садржаји и, зашто крити, високи ниво ове културне установе, такође усмјеравани том енергијом. Увјерен сам да је са свим тим у сагласју и чин откривање спомен-бисте професора Бранка Милановића испред Националног театра Републике Српске.

Приредио сам споменицу своме драгом професору, затим књигу његових есеја и студија и написао неколико текстова о њему. На овом мјесту, поприлично узбуђен и неизмјерно радостан, кратко ћу изнијети само три запажања о човјеку који ми је повјерио захтјевну, али прелијепу каријеру универзитетског професора, и који ме је очински пригрлио. Шта год да сам у својој професионалној каријери радио, трудио сам се да не изневјерим дивног професора.

Бранко Милановић је у својој радној каријери нарочиту пажњу посветио четворици великих српских писаца: Светозару Ћоровићу, Алекси Шантићу, Петру Кочићу и Иви Андрићу. Овај посљедњи био је цјеложивотна професорова опсесија. Љубитељ Андрићеве умјетности ријечи, он је прије свега био његов предан читалац. У просторима приповједачког свијета великог писца зналачки је уочавао умјетничке љепоте, али и истине људског битисања. У својим радовима, умио је то да на лијеп начин саопшти и другима. Чинио је то поуздано и смирено, без истраживачких „егзалтација“, како је волио да каже. „Књига о Андрићу“ Бранка Милановића једна је од најважнијих и најкориснијих у богатој рецепцији дјела јединог нашег нобеловца.

Професор Милановић, колико знамо, први је истраживач који је своју докторску дисертацију посветио дјелу Иве Андрића. Докторску тезу под насловом „Андрићева есејистика и његово књижевно дјело“, одбранио је 1962. године. Кад сам на бањалучком Филолошком факултету стекао звање доктора филолошких наука, професор ми је као знак пажње и подршке, поклонио своју докторску дисертацију, која је у избјеглиштву и сељакању деведесетих година двадесетог вијека, благодарношћу случаја, сачувана. Прво што сам унио у Кућу Милановића, као њен управник, управо је била ова докторска теза, драгоцјен предмет за будућу собу сјећања на породицу Милановић, али још више као знак професоровог сталног присуства.

Професор Бранко Милановић отишао је из Бањалуке 1962. године. Вратио се у родни град 33 године касније. Читав живот, међутим, он је био Бањалучанин, вишеструко везан за свој град. Био је покретач и у два наврата уредник најбољег бањалучког часописа „Путеви“, гласила за књижевност и културу, признатог и познатог на читавом простору некадашње заједничке југословенске државе. Он, браћа Кољевић, Душан Пувачић и Предраг Лазаревић старали су се за висок углед овог часописа. Није у њему, за вријеме њиховог рада, било ни трагова од локалних мјерила и духовног провинцијализма. Ово гласило било је примјер зрелости једне средине, која је добила свој културни лик, и изњедрила једну генерацију даровитих стваралаца.

Када је Бранко Милановић дошао на Филозофски факултет у Бањалуци 1995. године, и када је недуго затим преузео руковођење Одсјеком за српски језик и књижевност, то је за нашу средину, данас то можемо без задршке потврдити, био важан догађај. Када су се појавили Бранко Милановић и Милан Васић, одмах се видјело да су на наш факултет стигли људи од формата, са највишим академским својствима:  знањем, начелима, односом према студентима и колегама. За средину која није имала нарочиту универзитетску традицију, за високошколску институцију која је корачала прве кораке, то је било успостављање мјере и оивичавање пута ка будућем времену.

Поводом одласка свога некадашњег професора, каснијег пријатеља Бранка Милановића, академик Бранко Летић је написао: „Али, као што видите, апсолутног растанка нема: ево, и овде нас је окупио, и чини ми се да опет, држи главну реч“.

Мени се не чини, већ поуздана знам да нас је вечерас овдје окупио неумрли дух професора Бранка Милановића. Он је био човјек пријатељства, несебичан у даривању себе другим људима. Имао је ненадмашан дар да нас, своје бивше студенте, потоње сараднике и колеге учини својим пријатељима. Толико је уживао у животу, а да никад није оптерећивао друге. Своме колеги Војиславу Јелићу, који му је дискретно сугерисао да је, након одржаних часова и угодног дружења, вријеме да крене пут Београда, професор Милановић је благоиронично казао: „Војо, идите куда морате, ја још нисам сам себи досадио!“

Иако је ненаметљиво брижио над каријерама својих изабраника, никад нас није прекомјерно хвалио. Тај однос представљао је највишу мјеру његовог господства и посвећености раду и изабраном позиву. Често нам је говорио: сваки људски посао, па и каријера универзитетског професора, има смисла само онда ако је у лијепом сагласју са породичним дужностима и обавезама. Зато се подједнако распитивао за наш рад колико и за наше најближе.

Професор је овдје у друштву својих цјеложивотних пријатеља, Николе Кољевића и Предрага Гуге Лазаревића. Даће Бог да им придружимо и бисту Светозара Кољевића, па нека се друже и сити испричају, иако ниједан, професори по основној вокацији, није остао неиспричан.

Истинска Бањалука је тамо гдје су они и међу нама који његујемо њихов дух. Овај простор испред Народног позоришта Републике Српске полако постаје симбол нашег града, а ове бисте нису само урбанистички украси, већ темељи духа и знакови грађанског и националног идентитета Бањалуке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.