Може ли посјета музеју бити адреналински доживљај?

Живот није илузија, већ стварност која се дешава и када нам се не свиђа, али ми сами стварамо многе илузије. Како да их се ослободимо и растерећени заблуде кренемо у стварност?

Ово питање је мото и циљ нове поставке београдског Музеја илузија, чији је назив „Илузија живота”, а трајаће до 15. маја.

Висећи челични мост у тунелу у који сте ушли се дрма и вама се над провалијом над којом „сјева” и под налетом олује врти у глави! По изласку схватите да је то био само плод свјетлосних ротационих ефеката и да мост стоји на свом мјесту у музеју. Тада разумете колико су наши центри доживљаја осјетљиви и склони уобразиљи.

Посјетиоци настављају с усхићењем даље. Дуго гледање у једну тачку сијалице на цртежу, послије 30 секунди ствара илузију да сијалицу видимо како свијетли и на празном бијелом зиду – фокусирање пажње се наставља и одвраћа од реалности.

Огледала која умножавају наш лик са свих страна, у троуглу-тунелу или у собама у огледалима устостручују слику и показују најбоље колико концентрација пажње или илузија може да се вишеструко увећа.

Црно-бијела розета која током дугог посматрања пружа привид да се црна линија креће и ствара непрекидно слику, како бар у потпису поред слике стоји, треба да нас поучи томе да свијет није црно-бијели како га најчешће према догађајима у животу видимо и да из сваког проблема може да се изађе с поуком.

Оптичка варка, пак, стари је трик. Из угла из ког вас сликају можете да се увећате и смањите.

Оптичке варке: људе не посматрајте онаквима каквим се приказују

Порука игре је, објашњава млади водич, да људе не гледате према томе како се приказују или према годинама, расту, боји коже, позицији или ситуацији у којој су већ онакве какви су. Поред Ајнштајнових очију које нас посматрају из свих углова привидног мозаика-сваштаре, угледали смо поруку: „Кад променимо начин на који гледамо ствари, ствари које гледамо ће се променити.”

– Порука музејске поставке је да се суочимо са сопственим животним илузијама. Циљ је да нас измести из свакодневне рутине и подстакне на размишљање о мислима и осјећањима. Умјесто класичног музејског обиласка, „Илузија живота” је путовање кроз један просјечан дан, а које је прожето психолошким и социјалним илузијама које су дио свакодневнице свих нас - каже у име музеја Нина Глишић.

Игра огледала: из двије личности – једна

Како додаје за „Магазин”, оно што ову поставку издваја је њена „висока интерактивност”:

– Посјетиоци су активни учесници који на крају туре добијају прилику да дају свој суд. Кроз посебно организовано гласање публика бира шта представља највећу илузију живота.

За гласање је потребно да посјетилац сними поруку о томе шта је научио на изложби или коју је то заблуду иза себе заувијек оставио. То може да уради и преко друштвених мрежа. Поруке се послије анализирају, да би се осмислиле нове „оптичке игрице”.

Музеј илузија постоји у више од 70 градова, а овај београдски је пети по реду који је отворен у свијету, прије осам година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.