Академски сликар Милош Поповић за "Глас Српске": Опстаје само искрена љубав према умјетности

Из Горњег Милановца носим заиста лијепе утиске. Иако је ријеч о географски мањој средини, њена богата културна сцена управо таквим мјестима даје посебну драж.

Рекао је ово за "Глас Српске", Милош Поповић, коментаришући отварање своје изложбе "Еррантес“ у Горњем Милановцу. Академски сликар истиче да је одушевљен пријемом   запослених у Културном центру „Мија Алексић.

-Посебно ме је пријатно изненадио састав запослених у Културном центру „Мија Алексић“, њихова посвећеност и добро познавање савремених токова умјетничке сцене. Већ дуги низ година пратим рад Модерне галерије, која дјелује у оквиру Културног центра, од традиционалног Бијенала минијатуре до изложби значајних имена нашег сликарства, попут Милоша Шобајића и Љубе Попадића. Посебно бих издвојио и изложбу Милене Павловић Барили, једног од најзначајнијих женских имена српског сликарства, уз Надежду Петровић.

-Изложбом „Еррантес“ премијерно сам у Горњем Милановцу представио нови концепт. Као асоцијативни назив, „Еррантес“ упућује на шири континуитет мотива и идеја који прожимају мој досадашњи сликарски опус. Лутање се овдје не односи нужно на физичко кретање, већ и на унутрашње трагање, неизвјесност и кретање кроз различита стања, просторе и значења. Веома сам задовољан реакцијама публике, како током отварања, тако и након изложбе. Већ су се успоставиле и неке нове умјетничке везе и контакти, што ми је додатна потврда да је изложба наишла на добар пријем и да је остварила свој циљ, рекао је  Поповић

ГЛАС: Од десет  самосталних изложби које су иза Вас, коју бисте окитили епитетом посебне и најупечатљивије?

ПОПОВИЋ: Свака изложба носи нешто своје, али бих по броју посјетилаца издвојио своју другу самосталну изложбу „Паралелне реалности“, одржану 2018. године у галерији Цоллегиум Артистицум у Сарајеву. Била је то година након завршетка Ликовне академије, а интересовање публике било је заиста велико. Изложбу сам дуго припремао, а дио радова био је и саставни дио мог дипломског рада. Издвојио бих и изложбу у Банском двору 2021. године, у вријеме пандемије вируса корона. Свакој изложби приступам студиозно, уз доста промишљања, тако да је потребно одвојити вријеме за рад и саму припрему.

ГЛАС: Колико се данас по Вашој оцјени цијени сликарство и да ли овдашњи свијет зна шта је умјетничко дјело када је ријеч о ликовној умјетности?

ПОПОВИЋ: Када говоримо о сликарству коме се приступа на традиционалан начин, мислим да је оно данас сведено на прилично ниске гране. Графика и вајарство још су мање заступљени. Давно је прошло златно доба када су највећи таленти са простора бивше Југославије студирали у Бечу, Прагу и Паризу, а затим се враћали, градили квалитетну умјетничку сцену и преносили своја знања другима. Постојали су велики умјетнички салони, бројна удружења умјетника и атељеи доступни за рад.

Данас је озбиљно бављење сликарством, излагање у галеријама и учешће на умјетничким салонима готово утопијски подухват. Будућност је неизвјесна, а не постоји гаранција да ће неко дјело бити препознато, откупљено или институционално вредновано. Зато, у суштини, опстају они који имају искрену љубав према умјетности.

Додатни проблем видим у друштвеним мрежама, које често промовишу површне садржаје и појаве које немају много додирних тачака са озбиљним сликарством. Нажалост, у великом броју случајева предност добијају кич и визуелна допадљивост, док се истинска умјетничка вриједност потискује у други план

ГЛАС: Да ли у сликарству има подвала и превара  у којима они који не знају шта је ликовна умјетност подваљују неуком народу?

 ПОПОВИЋ: Има, нарочито са појавом штампе на сликарском платну, која се понекад представља као оригинално сликарско дјело. Постоје и случајеви у којима се на такве отиске накнадно наноси боја на појединим дијеловима, како би се код посматрача створио утисак да је ријеч о ручно рађеној слици, односно да се прикрије стварна природа рада.

Лично волим да биљежим процес настанка својих слика и да од тих снимака правим кратке видео-записе. На тај начин желим да публици приближим сам процес рада, али и да се оградим од евентуалних сумњи у аутентичност својих дјела.

ГЛАС: Колико је у таквом односу према умјетности, тешко остати инспирисан и генерално кави су Вам планови даљи планови?

ПОПОВИЋ: Инспирација долази сама по себи и мислим да се на тај процес не може посебно утицати. У многим случајевима могу је пробудити сусрети и дружења са другим умјетницима, али и утицаји других умјетности. Она може проистећи како из узвишеног, тако и из трагичног. Такође бих направио разлику између инспирације и мотивације. Мотивација је више ствар дисциплине, посвећености и континуираног рада.

Моји даљи планови усмјерени су на наставак и развијање концепта „Еррантес“, као и на пријаве за учешће на одабраним ликовним салонима у региону и иностранству.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.