Од сиротињске фабрике до гиганта: Успон и пад Фабрике дувана Бањалука

Фабрика дувана Бањалука, један од најстаријих индустријских симбола града, данас стоји као подсјетник на доба када је била један од најмоћнијих привредних субјеката у некадашњој Југославији.

Фочански бизнисмен Гордан Павловић, власник компаније „Павгорд“, купио је Фабрику  која је већ седам година затворена,а за за некадашњег индустријског гиганта платио више од десет милиона марака.

Фабрика изграђена да нахрани сиротињу

Када је Фабрика дувана основана 1888. године, Бањалука је имала свега око 10.000 становника. Оснивање је уследило по налогу надвојводе Рудолфа Хабзбуршког, након његове посјете граду и разговора са сиромашним становништвом. Према предању, управо је жалба грађана на глад и немаштину подстакла аустроугарску управу да оснује фабрику која ће отворити нова радна мјеста.

Становништво је тада упутило молбу да се помогне сиротињи, а Рудолф је дао ријеч да ће изградити фабрику — што је и испуњено за мање од двије године.

Већ током првих деценија фабрика је прерасла у најпогодније мјесто за улагање капитала. До краја аустроугарске управе неколико пута је проширивана, праћена сталним растом производње.

Радна снага била је разноврсна:

• сезонски радници,
• неквалификовани радници,
• стручњаци доведени из Монархије,
• дјеца — најчешће дјевојчице од 8 до 15 година, што је био чест праксу у монархијским фабрикама.

Управо оне су касније постале мотор радничких покрета и синдикалне борбе. У историјским записима истичу се имена бањалучких радница — Марија Фишер, Катарина Јакић, Јосипа Ластрић и многе друге, које су биле међу најактивнијим чланицама раних радничких организација.

Након рата — национализација и процват под самоуправљањем

Ово предузеће се деценијама је сматрано „социјалним“, јер је настало као подршка народу.

Толико је било важно за град да је чак и у ратној 1942. години фабрика успијевала да избаци просјечно 50 тона цигарета мјесечно.

По завршетку Другог свјетског рата, фабрика је 1945. године национализована. Национализацију су спровели Смаил Бахтијаревић и Мирон Мандровић, а међу првим запосленима били су демобилисани борци. Управљање преузима раднички савјет, што симболично означава почетак једног потпуно новог периода.

Већ крајем исте године производња је порасла за 30 одсто у односу на предратни период, што фабрику враћа на позицију највећег бањалучког привредног субјекта.

Синдикална организација фабрике убрзо постаје један од главних носилаца културног и друштвеног живота града. Најпознатије друштво било је:

• Културно-умјетничко и спортско друштво „Касим Хаџић“, основано 1952. године.

Ово друштво окупљало је раднике, њихове породице, али и велики број младих Бањалучана, и важило је за једно од најактивнијих у граду.

Шездесете — модернизација и улазак у „Југодуван“

Током 60-их година Фабрика дувана пролази кроз значајну модернизацију. Интегрише се са дуванском индустријом у Нишу и постаје дио велике радне организације у оквиру сложене организације удруженог рада „Југодуван“.

Ова интеграција доноси:

• савремену опрему,
• стандарде производње усаглашене са југословенским тржиштем,
• повећање капацитета и увођење нових брендова.

До краја 80-их фабрика је била међу најзначајнијим дуванским постројењима у Југославији.

Златне године — рекордне производње и 1.350 радника

Највећи успјех долази 1989. године, када фабрика запошљава 1.350 радника и производи чак 9.000 тона цигарета годишње. Производило се 17 врста, а најпознатије марке биле су:

• Херцеговина,
• Драва,
• Морава.

Планирало се да ће фабрика крајем 20. вијека достићи:

• 10 тона дневно,
• 2.500 тона цигарета годишње,

али се, убрзо након распада Југославије, десило потпуно супротно.

Приватизација и пад — гашење једног свијета

Почетком 90-их, у ратним условима, почиње процес приватизације. Раднички савјети се гасе, а фабрика улази у период дубоких поремећаја.

• 2006. године већински власник постаје бањалучки приватник Небојша Антонић,
• дио акција преузима бугарски холдинг „Бугартобак“.

Слиједе године систематског урушавања:

• смањење производње,
• нагомилавање губитака,
• покушаји да се цијене усагласе са европским,
• одлив радне снаге.

Производња се дефинитивно гаси у мају 2018. године, а радници добијају отпремнину од 1.000 КМ по години стажа. У том тренутку фабрика има 40 милиона марака губитка.

Зграде Фабрике дувана Бањалука налазие се на привременој листи националних споменика, под заштитом државе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.