Ко још може да напуни тањир у БиХ и по којој цијени

Прије пет година за 100 марака у БиХ могло се купити отприлике два килограма телетине, десет литара уља, педесет векни хљеба и још би остало за кафу. Данас за ту исту своту новца може се у корпу ставити само један килограм телетине, четири до пет литара уља, двадесет пет до тридесет векни хљеба. А кафа? Заборавите.

Тако се све чешће иронично може чути да, ко је некада јео хљеб с кором, данас углавном једе кору без хљеба. Остаје нејасно како једна кифла данас код нас кошта као и кроасан у центру Париза. Дошло је неко чудно и неизвјесно вријеме да је боље јести унапријед. С друге стране, иако је храна све скупља, трговци не гладују.

НАЈГОРИ У РЕГИОНУ

Оно што је интересантно, али и забрињавајуће, јесте да је БиХ прва у регији по величини процентуалног раста цијена хране од 2020. године па до данас и он се креће од 70 до 80 одсто. У Хрватској је то 45 одсто, у Србији између 50 и 60 одсто, у Црној Гори од 55 до 65 одсто, у Албанији 67, а у Сјеверној Македонији око 60.

Оно што додатно забрињава јесте што jе овај тренд присутан и даље, односно куповна моћ постаје све мања. Tо је посебно видљиво у случају хране, која је постала најдоминантнија ставка потрошачке корпе.

Што се тиче вриједности - трошкови хране некада су чинили тридесетак одсто потрошачке корпе, а данас чак 50 и они из мјесеца у мјесец расту. Да је тако, потврђују и посљедњи подаци да је инфлација хране у августу ове године износила 9,2 одсто, што је чак три до четири пута више него на нивоу Европске уније.

КАКО СМО ПОСТАЛИ РЕКОРДЕРИ

Економисти сматрају да је главни разлог ове негативне аномалије то што домаћа пољопривреда није у стању да подмири све потребе становништва, те се огромне количине хране увозе. Указују да сигурно постоји и такозвано картелско понашање власника трговачких ланаца, али и снажан утицај увозничких лобија.

Вјерују да је присутна и велика похлепа код трговаца, јер је храна нешто без чега се не може, што се онда и злоупотребљава, али и додају да овдашње власти много тога толеришу и гледају кроз прсте, јер више цијене значе и веће приходе од ПДВ-а, па самим тим и пуније буџете.

Економиста Игор Гавран скупу храну види као комбинацију глобалних фактора, домаће зависности од увоза и похлепе трговаца. Како каже, иако су цијене енергената пале, цијене хране остају високе. Указује и да су марже у трговинским ланцима неколико пута веће него у Европи, што, према његовим ријечима представља "безочну пљачку" грађана.

Дио поскупљења, додаје, може се оправдати и растом минималне плате, али већина је ипак резултат похлепе, а не реалних трошкова. Када је у питању одговорност власти, сматра да је и она добрим дијелом заслужна за тренутно стање, јер не штити потрошаче.

Слично мишљење има и економиста Зоран Павловић. Како каже, од 2020. вриједност потрошачке корпе је скочила за 70 одсто, док су плате порасле само 50. Као главне проблеме види зависност од увоза и недостатак домаће производње.

Наводи да БиХ занемарује подршку домаћој пољопривреди па је зависна од увоза, што чини цијене рањивим на глобалне поремећаје. Сматра и да недостатак радне снаге само погоршава ситуацију.

- Новац губи вриједност, а цијене животних намирница, као што су месо, млијеко и житарице, тешко ће се вратити на ранији ниво. Потребно је јачање платежне моћи и боља политика подршке производњи. Живимо у лудим временима, у ери коју ће преживјети само они који имају храну, воду и енергију - поручио је Павловић.

ОД МЕСА ДО МЛИЈЕКА

А шта се од хране највише увози? Према посљедњим подацима Управе за индиректно опорезивање БиХ, то су и даље месо и месне прерађевине. Највећи удио чини свјеже или расхлађено говеђе месо, за које је у првих седам мјесеци ове године издвојен око 381 милион марака.

Овај сектор, иначе, биљежи трговински дефицит од око двије милијарде марака, што представља око 32 одсто укупног спољнотрговинског дефицита БиХ. Нажалост, иако имамо добре услове за производњу воћа и поврћа, и ове двије ставке већ традиционално чине значајан дио прехрамбеног увоза, баш као и млијечни производи. Све наведено, збирно гледајући, довело је до тога да БиХ не одскаче негативно само међу комшијама већ и ако се погледа мало шира слика - европска.

Тренутни трошкови хране за једну особу чине од осам до 10 одсто плате у Њемачкој, од девет до 11 одсто у Аустрији, 10 - 12 у Француској, док у БиХ то износи између 20 и 25 одсто. У Њемачкој се за просјечну плату може купити око 3.000 литара млијека, у Аустрији око 2.800, у Француској око 2.500, а у БиХ само око 626 литара, као да краве дају бензин, а не млијеко. Према Евростату, индекс цијена хране у БиХ је 60 одсто просјека Европске уније, али куповна моћ је мања од 30 одсто тог просјека.

ПЛАТЕ И КУПОВНА МОЋ

Нажалост, раст плата није успио да у истом темпу испрати сва ова негативна инфлаторно-прехрамбена кретања у претходном петогодишњем периоду. Истина, у посматраном периоду, од 2020. године па до данас, дошло је до значајног процентуалног, али и новчаног раста просјечних личних примања са око 950 на 1.579 марака, али он није био ни приближно довољан да у потпуности покрије и све веће буџетске рупе које прави свакодневна куповина хране.

Другим ријечима, животни стандард у погледу куповне моћи за храну погоршан је и тај новчани јаз постао је још већи и проблематичнији.

Током прошле године раст плата је донекле покрио споро одлазећу инфлацију, побољшавајући куповну моћ за неколико процената, али током 2025. инфлација хране и услуга појела је увећане коверте и кућне буџете, па је реална куповна моћ поново стагнирала и пала.

Према подацима Уједињених нација и анализама које су урадили, око 17 одсто становништва у БиХ налази се на граници сиромаштва. Све ово довело је до промјена у потрошачким навикама, гдје многи грађани смањују куповину или бирају јефтиније алтернативе. То је посебно видљиво код породица у којима ради само један члан домаћинства или код оних пензионерских, гдје се живот своди на пуко преживљавање од данас до сутра, ако којим случајем дјеца не помажу.

ВЕЋА БАРА, ВЕЋЕ ЦИЈЕНЕ

Према посљедњим подацима овдашњих савеза синдиката, једној просјечној четворочланој породици данас је неопходно бар 3.430 марака да подмири своје основне животне потребе. Основне! Ништа поред тога.

Поменута сума, иначе, представља минималне трошкове за двије одрасле особе и двоје дјеце - једно у основној, једно у средњој школи, без некаквог, условно речено, луксуза, али са покривеним храном, становањем, образовањем и здрављем. Узимајући у обзир тренутни износ просјечне плате, он данас не успијева покрити ни половину вриједности ове корпе, како је названа - синдикалне потрошачке.

Ово значи да чак и просјечна породична зарада, на примјер ако оба родитеља раде, врло често не може покрити све основне животне трошкове, посебно у већим градовима гдје су и цијене нешто више. То је посебно видљиво у Бањалуци, Сарајеву, Мостару и другим већим срединама, у којима су животни трошкови већи за 10 до 20 одсто од оних просјечних, док у руралним и мањим срединама они знају бити мањи за десет до 25 одсто.

ВЕЛИКЕ РАЗЛИКЕ

Додуше, треба поменути и да су плате нешто веће од просјечних у градовима од оних у другим, мањим срединама. На врху су Сарајево и Бањалука - у којима се налазе сједишта заједничких институција, велики број јавних компанија, међународних институција и представништава ино-компанија.

Према неким процјенама, просјечна плата у ова два града иде и преко 2.000 марака. Оно што је интересантно јесте да је у врху ове листе и општина Станари, гдје су просјечна примања већа од оних на нивоу БиХ, а што је резултат једне велике иностране инвестиције - отварања рудника и термоелектране. Разлика између највише и најниже просјечне плате, гледано по насељеним срединама, износи чак 75 одсто.

Нажалост, и даље је велики број оних који раде за такозвани минималац. Ова категорија људи, односно радника, својим платама не може покрити ни трећину синдикалне потрошачке корпе. А таквих радника је између 25 и 30 одсто.

Овај проценат укључује прије свега запослене у реалном сектору, посебно у индустријама попут трговине, услужних дјелатности, текстилне индустрије и грађевинарства, гдје је минимална плата најчешћа зарада. Примјера ради, у "Жељезницама Републике Српске" око 90 одсто запослених се води на минималцу.

ШТА ЈЕ НОРМАЛАН ЖИВОТ

И долазимо до краја - колико би уопште новца било потребно за нормалан живот једне просјечне четворочлане породице, а што не подразумијева само потрошачку корпу? Ако се све узме у обзир, па и један одлазак на море или планину, сабере и подвуче црта, за нормалан живот потребно је минимум око 4.500 марака.

Према грубим математичким и статистичким процјенама - само од пет до осам одсто породица у БиХ има просјечна мјесечна примања, односно кућне буџете веће од поменуте своте новца.

Преведено на демографски рјечник - то је између 45.000 и 70.000 породица, односно тек 250.000 људи може рећи да може себи обезбиједити колико-толико нормалан живот. Остатак - е, то је већ питање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.