Различита судска пракса у стечајним поступцима "Екватор" и "Бора" – да ли Републици Српској пријети вишемилионска тужба за накнаду штете?

Једно од основних начела правне сигурности јесте једнака примјена закона на све учеснике у правном промету.

Када судови у правно и чињенично сличним ситуацијама доносе различите одлуке, то отвара питање уједначености судске праксе, а у крајњој линији и питање евентуалне одговорности за штету која из тога може проистећи.

Према доступним информацијама, таква ситуација појавила се у два стечајна поступка која се воде пред Окружним привредним судом у Бањалуци – у предметима познатим у јавности под називима „Бора” и „Екватор”.

У оба предмета ријеч је о трећим лицима која су, прије отварања стечајног поступка, закључила предуговоре о купопродаји некретнина и, према наводима којима располажемо, извршила уговорене обавезе исплате купопродајне цијене.

Према информацијама које су нам доступне, суд је у ова два предмета заузео различите правне ставове по питању излучних права трећих лица.

У предмету „Бора”, према доступним подацима, захтјеви трећих лица за признавање излучних права нису усвојени, уз образложење да предуговор сам по себи не представља довољан правни основ за издвајање некретнина из стечајне масе.

У предмету „Екватор”, према информацијама којима располажемо, исти суд је трећим лицима признао излучна права на основу предуговора, оцијенивши да су испуњени законски услови за заштиту њихових права.

Закон о стечају Републике Српске у члану 15. дефинише излучне повјериоце као лица која, на основу стварног или облигационог права, имају право тражити да се одређена имовина издвоји из стечајне масе јер не припада стечајном дужнику.

Имајући у виду ову законску одредбу, оправдано се поставља питање на који начин је исти законски оквир довео до различитих исхода у два слична предмета пред истим судом – питање на које би, у интересу правне сигурности, требало дати јасан одговор.

Евентуална неуједначеност судске праксе не би представљала само правно, већ потенцијално и финансијско питање. Уколико би се у одговарајућем поступку утврдило да су трећа лица због различите примјене закона претрпјела штету, то би, у складу са општим

правилима о одговорности државе за рад правосуђа, могло отворити могућност покретања поступака за накнаду штете према Републици Српској.

Поред евентуалног финансијског аспекта, овакве ситуације могу утицати и на повјерење привредних субјеката и инвеститора у правну сигурност и предвидивост судске праксе.

Досљедна примјена закона један је од предуслова таквог повјерења, а свако одступање од тог принципа, уколико постоји, заслужује јасно и аргументовано образложење.

Остаје да се види да ли ће даљи ток ових поступака, односно евентуалне одлуке виших судских инстанци, довести до уједначавања судске праксе у овој области.

До тада, разлике у приступу у наизглед сличним предметима остављају отвореним питања о којима ће, вјероватно, бити ријечи и у наредном периоду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.