Како отићи у пензију са пола милиона КМ кеша

БАЊАЛУКА - Ако бисмо сваког мјесеца у наредних 40 година издвајали 18,5 одсто од просјечне бруто плате и улагали у одређени фонд са годишњом каматом од пет одсто, по одласку у пензију на свом конту бисмо имали најмање пола милиона марака.

Ова потенцијална свота новца би сигурно била не само довољна да се по одласку у заслужену пензију преживи већ и да се опусти, односно посјете егзотичне дестинације попут Кариба и Хаваја.

До ове занимљиве и примамљиве суме може се доћи једноставном математичком рачуницом. Као улазне факторе узели смо да је просјечна нето плата у Српској око 1.500 марака. С обзиром на то да према важећим законима стопа издвајања за пензијско и инвалидско осигурање износи 18,5 одсто на бруто плату, то значи да послодавац сваког мјесеца по овом основу у Фонд ПИО уплаћује око 400 марака.

На годишњем нивоу то износи 4.800 марака, а када би се израчунало за период од 40 година радног стажа, што је један од услова за одлазак у пензију, онда се дође од суме од 192.000 марака. У преводу, оволику своту новца у пензијски систем уплати сваки поменути радник прије завршетка радног вијека.

За пуни стаж осигурања од 40 година просјечна пензија, иначе, тренутно износи око 880 марака. Ако погледамо званичне податке, из њих се може видјети и да је просјечно доба умирања за мушкарце 72 године, а за жене 78 година. Пошто је горња граница за одлазак у старосну пензију 65 година, то значи да они који оду у пензију у њој просјечно уживају од седам до 13 година. Од 192.000 марака, колико су уплатили у пензијски фонд, они по престанку радних обавеза искористе свега од 74.500 до 127.000 марака.

Ова математика показује да добар дио новца, који се током радног вијека уплати по овом основу, радник по одласку у пензију углавном не искористи, али је тако, уосталом, и конципиран тренутни пензијски систем, који функционише на такозваној међугенерацијској солидарности.

Међутим, ако би којим случајем неко поменутих 18,5 одсто, односно 400 марака од бруто плате сваког мјесеца уплаћивао у неки фонд који би имао претпостављени просјечни годишњи принос од, рецимо, пет одсто - на крају би у овом "пензионом“ црном фонду за старачке дане пензионер имао око 600.000 марака, а што би му обезбиједило неупоредиво бољи и безбрижнији живот. Ако у ову рачуницу укључимо и логичну претпоставку да ће у наредних 40 година плате расти, па самим тим и ниво ових издвајања, овај фонд би у коначници могао износити чак 900.000 марака.

Финансијски стручњак и савјетник, те бивши брокер са Волстрита Владимир Ђукановић каже да у готово свим балканским државама одлазак у пензију несумњиво представља велики финансијски шок.

Сматра да би људи у тренутним околностима требало озбиљније да размишљају о будућности и животу у такозваном трећем добу јер је, истиче, само питање времена када ће државни пензијски фондови колабирати. Као велики проблем наводи то што су пензијски фондови попут проточних бојлера јер су конципирани тако да нигдје не улажу добијени новац, већ га само просљеђују.

- Они се по правилу налазе у дефициту и разлика се врло често намирује из других извора, па и оних буџетских. Ова чињеница најбоље указује да читав овај систем није добар. Није одржив. Зашто? Одговор је једноставан. На једног пензионера долази нешто више од једног радника. Минимални број је четири, а оптималан пет на једног пензионера да би све могло да функционише без икаквих проблема. Да ли је тако нешто могуће? Мислим да није. Демографска слика је катастрофална. Деца се слабо рађају, а млади све више одлазе. И шта када дођемо до ситуације да тај однос радник - пензионер, буде један - један? Шта мислите, какав ће животни стандард имати пензионери? Никакав - упозорава Ђукановић.

Шта је онда рјешење? Каже да је оно релативно просто. Као једну од најбољих опција наводи да држава препусти грађанима да сами управљају новцем који је до сада уплаћиван за пензијско осигурање. Појашњава да постоје разни инвестициони фондови који гарантују дугорочни годишњи приход од пет одсто на уложена средства, али чак и десет, као што је у случају индекса највећих америчких компанија.

- Ако сваког месеца уплатите 200 евра, за 40 година ћете у првом случају имати 300.000, а другом нешто мање од 1,2 милиона евра. Ову математику је лако проверити, јер се на интернету налазе многобројни калкулатори сложене каматне стопе. И то је сурова реалност која показује колико балканске народе кошта што су део превазиђеног пензијског система, базираног на солидарности. Он је можда некада био добар, али не и данас. Огроман новац деценијама одлази у ветар. Време је да се сви разбуде и почну размишљати практично и економски - поручио је овај финансијски експерт.    

Прохујало с димом

Када би се људи који су конзументи цигарета одрекли овог опасног порока и сваки дан шест и по марака, колико тренутно кошта једна паклица,  остављали на страну, такође би могли сакупити знатну суму новца за одређени период. Током 40 година на тај начин могли би уштедјети најмање 95.000 марака за старачке дане.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.