Инфлација као мољац једе "паркирани" новац

БАЊАЛУКА - У условима упорне инфлације, непредвидивих каматних стопа и ограничених могућности улагања, грађани БиХ све чешће се суочавају са кључним питањем како уопште сачувати вриједност новца у временима када готово све губи стабилну цијену? Да ли је штедња у банкама и даље сигуран избор или је и она постала само привид заштите који инфлација постепено нагриза?

• Грађани БиХ се у условима упорне инфлације, непредвидивих каматних стопа и ограничених могућности улагања све чешће суочавају с питањем како сачувати вриједност новца. 
• Инфлација и ниски приноси у банкарском сектору постепено умањују куповну моћ, док стручњаци упозоравају да пасивно држање новца доводи до реалног губитка вриједности. 
• У Бањалуци се све више грађана окреће некретнинама као облику „паркирања капитала“, а дио станова се не користи за живот већ за очување вриједности имовине. 
• Према прорачунима, инфлација од око 3,5 до 4 одсто годишње значајно смањује куповну моћ новца на дужи рок, док стручњаци истичу да је активније управљање капиталом неопходно за очување реалне вриједности.

Управо та дилема постаје све израженија на овим просторима, гдје комбинација инфлације, ниских приноса и ограничених инвестиционих могућности чини очување капитала, односно вриједности новца, све тежим и све неизвјеснијим. Према ријечима стручњака, инфлација, попут тихог мољца, полако, али упорно, једе вриједност новца.

Један од најочигледнијих примјера најновијих трендова како овдашњи људи покушавају очувати вриједност новца вјероватно је највидљивији у Бањалуци, гдје се све више грађана окреће некретнинама. Куповина станова све мање има искључиво стамбену функцију, а све више постаје облик "паркирања капитала" у условима инфлације и ниских приноса на штедњу.

Да ова појава није само утисак, већ структурна промјена, показују и недавно објављени подаци о новим стамбеним зградама са појединачним водомјерима. Од укупно 18.796 контролисаних станова, чак 8.945, односно 47,6 одсто, троши до пет кубних метара воде мјесечно, док просјечно четворочлано домаћинство троши између 17 и 22 кубна метра.

Овако велико одступање између формалне и стварне употребе, уз чињеницу да 1.123 стана током цијеле године биљеже нулту потрошњу воде, указује на то да дио стамбеног фонда не функционише као животни простор, већ као форма "складиштења" капитала.

БиХ иначе припада групи земаља са изразито високим степеном власништва над некретнинама. Према раније рађеним анализама, више од 90 одсто домаћинстава живи у стану или кући која је у њиховом власништву, што је знатно изнад просјека већине европских земаља. У многим државама Европске уније тај удио је осјетно нижи, а значајан дио становништва цијели живот проводи као подстанар.

Оваква структура је посљедица више фактора, од приватизације стамбеног фонда након транзиције, до дубоко укоријењене културе да је свој кров над главом основни облик сигурности. У пракси то значи да се некретнина на овим просторима не посматра само као стамбено рјешење, већ и као главна штедња и облик акумулације богатства.

Због тога се тржиште некретнина у БиХ често описује као затворени систем капитала, у којем се новац релативно ријетко преусмјерава у друге облике улагања, већ се доминантно задржава у стамбеном фонду. Такав образац понашања директно утиче на раст цијена и смањење доступности станова за реалне стамбене потребе, док у позадини додатну улогу има и демографска стагнација, градња у појединим срединама расте брже од броја становника, што додатно учвршћује некретнине као доминантан облик инвестиционог "сигурног уточишта капитала".

У таквом економском амбијенту ефекти инфлације постају још видљивији када се посматрају кроз једноставне моделе дугорочне вриједности новца. Ако би се, примјера ради, данас имало 10.000 евра и они држали без икаквог приноса, уз просјечну инфлацију од 3,5 до четири одсто годишње, њихова реална куповна моћ би након 10 година пала за око трећину. То значи да би тих 10.000 евра вриједјело приближно 6.000 до 6.500 евра у данашњим условима.

На дужем временском хоризонту слика постаје још израженија. Уколико би се инфлација задржала на истом нивоу током 20 година, укупан раст цијена би износио око 100 одсто, што значи да би данашњих 100 евра имало куповну моћ од свега око 50 евра у будућности. Истовремено раст плата у пракси често касни за инфлацијом, што доводи до постепеног пада реалног дохотка.

Занимљиво је и поређење различитих облика чувања вриједности. Уколико би стан у Бањалуци вриједан 150.000 марака остваривао нето принос од ренте од око три одсто, то би значило приближно 4.500 марака годишњег прихода. Међутим, у пракси велики број станова уопште није у функцији издавања, чиме тај потенцијални принос у потпуности изостаје.

С друге стране банкарски сектор показује да каматне стопе од два до три одсто у реалним условима значе негативан принос када се урачуна инфлација.

СТРАХ

Бивши брокер са Волстрита, а данас финансијски савјетник Владимир Ђукановић, сматра да је улагање у некретнине у актуелним условима често више одраз страха него рационалне стратегије. Према његовим ријечима, проблем није у самој имовини, већ у њеној употреби.

- Некретнине могу бити добар облик заштите капитала, али само ако имају економску функцију, кроз најам или принос. Када постану само "паркинг за новац", онда више не говоримо о инвестицији, већ о замрзнутом капиталу који не ради ништа - истиче он.

Додаје да се у региону често ствара илузија сигурности кроз раст цијена некретнина, иако тај раст није увијек заснован на реалној потражњи.

- Када цијене расту због недостатка алтернативе, а не због стварне потражње, тржиште се удаљава од економске логике. Ту настаје ризик формирања балона - упозорава Ђукановић.

Сличан образац видљив је и код банкарске штедње, која и даље доминира као основни облик чувања новца.

Иако депозити становништва биљеже номинални раст, структура показује да већина средстава остаје у нискокаматним и текућим облицима, што их дугорочно излаже постепеном губитку куповне моћи.

- Штедња у банци није проблем сама по себи, али јесте проблем ако је једина стратегија. Инфлација константно нагриза пасивно држање новца, чак и када бројеви на рачуну расту - наводи он.

ЕФЕКТИ

Он додатно истиче да се у региону сигурност често погрешно изједначава са неактивношћу капитала.

- Људи мисле да је најсигурније ништа не радити. У финансијама то је најскупља одлука - каже Ђукановић.

Према једноставним економским поређењима, ефекат инфлације постаје још јаснији на дугом року. Ако би се данас имало 10.000 евра и они држали без приноса, уз просјечну инфлацију од 3,5 до четири одсто годишње, њихова куповна моћ би након 10 година пала за око трећину.

С друге стране, исти износ, уколико би био усмјерен у инструмент са просјечним дугорочним приносом од пет до седам одсто, могао би задржати или повећати реалну вриједност, што јасно показује разлику између пасивног и активног управљања капиталом.

- Чак и скроман, али континуиран приступ прави огромну разлику. Ако се сваког мјесеца издвоји 100 евра и улаже у периоду од 30 до 40 година, уз ефекат сложене камате, крајњи резултат може бити вишеструко већи од саме уштеђевине - поручио је он. 

Некад и сад

Према прорачунима заснованим на кретању потрошачких цијена, 100 евра из 2021. године данас би имало куповну вриједност од око 122,28 евра, што указује на укупан раст цијена од око 22,28 одсто у периоду од пет година. Просјечна стопа инфлације у том периоду износила је око 4,11 одсто годишње. То практично значи да су данашње цијене у просјеку око 1,22 пута више него у 2021, односно да један евро данас купује приближно 81,8 одсто онога што је могао купити прије четири до пет година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.