Професор клавира са црним појасом

Ова свестрана дјевојка, која је сада портпарол породичне модне компаније, завршила је Академију музичке умјетности у Бањалуци са просјеком оцјена 9,85 и мастер студије на Факултету музичке уметности у Београду.

Музику је завољела на првим часовима клавира на које ју је одвео отац Зорислав, а љубав према овој умјетности јој је уткала покојна професорка Вера Гајановић.

- Таленат сам наслиједила од оца који је као младић свирао на електричној гитари. Имао је понуде да наступа са "Забрањеним пушењем", али због породичних обавеза није до краја одсањао свој сан. Уписао ме је у основну музичку школу годину раније, а професорка Гајановић ме је увела у тај свијет не слутећи сву дивоту музике у чији рад мора да се уложи много да би резултати били видљиви - прича Стојићева.

Са петнаест година уписала се на карате у клуб "Синђелић", а из разлога што ништа не ради с пола срца, за само пет година стигла је до карате мајстора, црни појас први дан.

- Због убитачног темпа у средњој музичкој школи, када сам на настави знала да будем од осам ујутро до осам навече, требао ми је издувни вентил, нека физичка активност која ће ми одагнати стрес и помоћи да се опустим. Изабрала сам карате, јер ми се чинио сличан музици. Сваки покрет има смисао. То је цијела једна филозофија и умјетност кретања - каже Стојићева и додаје да је тренирала сваки дан, а неријетко лагала родитеље да иде на дружење с пријатељима, јер су бринули да се не префорсира прво школом и свирањем, а затим и тренинзима.

- Освојила сам више од 30 медаља на такмичењима. Добри резултати су били посљедица љубави, а не насилног тренирања. Прије неколико година престала сам да тренирам због обавеза на факултету, али и због бројних наступа, али није искључено да нећу наставити - прича Стојићева.

Све те обавезе нису представљале препреку да њен индекс буде препун десетки са само једном осмицом. Била је и стипендиста Фонда "Милан Јелић".

Успјехе ниже и као педагог, а сваку освојену награду својих ђака доживљава као своју. С њима проживљава бриге и заљубљености и не сматра себе строгим професором.

- Као наставник радим тек три године, а моје ученице већ имају неколико махом специјалних и првих награда. Трудим се да у њих уткам што више знања, не само музичког него и општег - каже Стојићева и додаје да се у музици не учи тачности већ доживљају и преношењу емоција.

- Музика је универзални језик душе... Најбољи тонови излазе кад музичар осјећа шта свира, немогуће је нешто намјестити, нема простора за превару - појашњава Ведрана и додаје да сама воли меланхоличну музику те да се убраја у ред лирско-драмских извођача, јер туга увијек носи јачу емоцију.

Наступи и сарадња

Млада пијанисткиња наступа често, било самостално или у склопу школског оркестра.

- Спремам се за солистички концерт који ћу одржату у јуну у Њемачкој. Често наступам са оперском дивом Дуњом Симић, те у склопу школског оркестра два пута сам свирала са Бањалучком филхармонијом, а дуго година сам била члан вокално-инструменталног ансамбла "Белканто" - каже Стојићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.