Малишани у “Родитељској кући” проналазе сигурно уточиште: Није лако, али нисмо сами

Ријечи су то тинејџерке Љ. Т. из Бијељине коју је Хочкинова болест довела у Бањалуку. Закорачивши први пут у априлу прошле године на одјељење у Универзитетском клиничком центру (УКЦ) у Бањалуци, схватила је да неће бити лако, а доласком у “Родитељску кућу” да ипак није сама.

- Видјела сам другу дјецу са истим или сличним обољењима, без косе, и тек тада сам можда постала потпуно свјесна шта ме чека - прича ова седамнаестогодишњакиња за “Глас”.

Откако је сазнала за болест, тек у “Родитељској кући” је спознала шта је право разумијевање јер, како каже, тамо су сви исти и тамо је прихваћена онаква каква заиста јесте.

- Када сам са другарима у “Родитељској кући”, осјећам се потпуно нормално, јер на било којем другом мјесту другачија сам од осталих. Најкраће речено, “Родитељска кућа” је синоним за љубав. Од управнице, психолога, до породица које сам тамо затекла, од свих њих добијала сам само љубав и разумијевање, велику подршку. Увијек су ту за разговор, подршку, не само нама дјеци већ и нашим родитељима - испричала је ова тинејџерка.

Колико год вам недостаје ваша соба, топлина дома, казује, у “Родитељској кући” је све лакше. Чак и у претпразнично вријеме нису осјетили да су далеко од своје куће.

- Окитили смо јелку, украсили кућу, добили много пакетића и бар на тренутак осјетили смо се као да смо у свом дому. Тамо сам се осјећала као да сам добила још једну породицу - казала је она.

И док у топлини своје куће у Бијељини прославља празнике, али и чека даљу процедуру лијечења, с поносом каже да је оно најгоре иза ње.

Пред празнике у “Родитељској кући” смо затекли и њену суграђанку, веселу дјевојчицу Анастасију Лакић. Иако јој је тек осам и по година, искусила је велике битке, а о свему прича са толико разумијевања да би јој на томе позавидјели и много старији.

- Овдје ми је лијепо. Нашла сам другаре, а имала сам и наставу. Вријеме проводимо играјући се, пишући, цртајући... углавном се забављамо. Окитили смо и јелку - испричала је Анастасија којој је омиљени предмет у школи математика, а воли и да плеше и пјева.

Највећи ослонац су јој отац, мајка и брат, а с поносом открива да ће њена породица ускоро бити богатија за још једног новог члана.

И са другарима из школе је у контакту, размјењују поруке и једва чека да се врати у школску клупу да заједно рјешавају све математичке заврзламе.

Од њеног тате Небојше сазнајемо да је Анастасији дијагностикована лимфобластна леукемија те да су у “Родитељској кући” провели више од три мјесеца.

- Идемо храбро у нове побједе. Чекамо донора како би Анастасија отишла на трансплантацију коштане сржи. Она је велики борац, наш лав - испричао је Небојша.

Овај храбри родитељ има само ријечи хвале за “Родитељску кућу” и наглашава да ће у будућности колико год буде могао помагати овакве установе.

Исти циљ

Предсједница Удружења родитеља дјеце обољеле од малигних болести “Искра” из Бањалуке Дијана Берић рекла је за “Глас” да је од отварања у “Родитељској кући” боравило 164 дјеце, а само у прошлој години 35 дјевојчица и дјечака.

- Број породица у кући се стално мијења, посебно у вријеме празника. Након свих ових година можемо рећи да је “Родитељска кућа” управо онаква каква треба да буде. Ту су сви заиста исти и окупљени око истог циља - поручила је Берићева. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.