Србија и Хрватска - Три лица Олује

Србија и Хрватска - Три лица Олује 04.08.2018 00:01 | B92, BBC

О чему стварно говоримо када говоримо о Олуји?

Хрватска и Србија ће овог викенда, свака на свој начин, обиљежити двадесет и трећу годишњицу “војно-редарстствене акције за ослобађање окупираних подручја”, познатије по оперативним именом Олуја.


Службена прослава “Дана домовинске захвалности”, који је у Хрватској државни празник, почела је још у петак полагањем венаца у Книну, док су за суботу и недјељу најављени свечани говори чланова државног и војног врха и пратеће манифестације.

Фантоми и фудбалери

Книнску тврђаву ће ове године први пут прелетјети половни “Фантоми”, које је Хрватска недавно купила од Израела као одговор на половне МиГ-ове које је Србија добила од Русије.

Истовремено, како би се из сребрне медаље освојене у Русији исциједиле и последње капи политичког и патриотског профита, хрватска фудбалска репрезентација одржаће пријатељску утакмицу са тимом пробраних војника и полицајаца.

С обзиром да се Хрватска већ неко вријеме налази под лупом свјетске јавности због флертовања са неонацизмом, треба очекивати да јавно махање усташким симболима неће бити дозвољено, што ипак не значи да их уопште неће бити.

Наиме, ове године ће на тврђави међу заставама хрватских јединица које су учествовале у Олуји бити и застава ХОС, паравојске која на застави има шаховницу са белим пољем у горњем десном углу - грб НДХ - и поздрав “За дом спремни”, према писању хрватских медија.

Прошле године је изостављање те заставе довело до кошкања између ветрана ХОС и обезбјеђења, па стога овај гест треба читати прије као покушај да се слични сукоби ове године избјегну, него као провокацију.

Са друге стране, одлука предсједнице Колинде Грабар-Китаровић да на овај дан одликује генерале Анту Готовину и Младена Маркача, који су у Хагу оптужени, па ослобођени због злочина над цивилним српским становништвом, никако се не може схватити као израз добре воље према српској мањини и добросусједским односима са Србијом.

Али ако ће у Книну “усташлук” бити у најмању руку пригушен, таква дискреција се свакако не може очекивати на паралелној манифестацији у виду концерта Марка Перковића Томпсона која се сваке године одржава у другом граду '- а ове године у Глини.

Већ сам избор мјеста дјелује као провокација, јер је Глина градић у коме су усташе у Другом свјетском рату у два наврата масакрирале стотине српских цивила - први пут у мају 1941, а затим почетком августа исте године, близу датума који је данас државни празник.

Глава или писмо: Три лица Олује

Ове двије прославе одлично приказују два лица Олује која су, попут двије стране истог новчића, истовремено два лица данашње Хрватске.

Оно прво, свјетлије, лице је уљуђене медитеранске земље предивних плажа, спортских звијезда, изузетних научника и врхунских умјетника, која је, уз све то, величанственом побједом освојила слободу у Домовинском рату. То је лице која Хрватска окреће према свијету.

Али постоји и друго, мрачније лице, са црном капом и ушатим “У”, оно које је оличено стиховима из Томпсонових усташких поскочица о “Максовим месарима” и ријекама које носе непријатељске лешеве. То је лице окренуто не толико према Србији, колико према Србима у Хрватској.

И као што нема новчића са само једном страном, Хрватској се често дешава да, показујући прво лице, махинално покаже и оно друго: то се лијепо видјело када се Томпсон, попут зле виле из Трноружице, ненајављено појавио у оном аутобусу на дочеку фудбалера у Загребу послије најуспјешнијег наступа .

Невиност без заштите

Олуја има и треће лице, оно које ће Србија показати на комеморацији у Бачкој Паланци, на којој ће се појавити и предсједник Александар Вучић.

Засад се не зна програм, али је Вучић недавно изјавио да ће Срби “на поносан и достојанствен начин обележити своју тугу” те да они који су током Олује протјерани “заслужују нашу огромну захвалност јер су показали велику љубав према Србији”.

Пропустио је, међутим, да се осврне на чињеницу да Србија упорно одбија да ту љубав узвреати тако што би, на примјер, признала тим људима статус цивилних жртава рата и тако им омогућила да добију какву-такву надокнаду за патње које су проживјели.

Цинично образложење је да су ти Срби страдали на територији Хрватске, у рату у коме Србија није учествовала, па им стога ништа не дугује.

Србија, за разлику од Хрватске, нема два лица кад је ријеч о Олуји, па ни о сталим крвавим епизодама из деведесетих, него само једно: плачно лице невине жрте окрутних непријатеља - Хрвата, Албанаца, Бошњака и разних свјетских моћника.

Такво позивање на и те како стварне српске жртве увијек је лишено контекста: као да се прије Олује није десило ништа вриједно помена, ни Вуковар, ни темељно чишћење Хрвата са територије Републике Српске Крајине.

Слично је и са Косовом, гдје се као нулта година узима 1999, уз потпуно потискивање онога што је претходило НАТО бомбардобвању.

Уосталом, сам Вучић је недавно изјавио да је, кад је ријеч о Косову, једина кривица Слободана Милошевића у томе “што није добро избројао тенкове и авионе”.

У једној од својих популарних пјесама, Томпсон додуше не пјева о рату, али слави један са безнадежно затуцан националистички и патријахални модел мишљења и понашања. “Такви смо ми рођени, узми или остави”, гласе стихови.

Пјесма се лако уклапа у доминантне наративе свих државица које су настале распадом Југославије.

Свима се груди надимају од поноса што су баш такви какви су и ништа не би мијењали - а што се тиче осталих ту је још један Томпсонов стих: “Нека пати коме смета”.

Може ли се разбити тај камени калуп унапред зацртаног погледа на себе и на друге?

Наравно да може.

Хрватска би, за почетак, могла да се јавно извини цивилним жртвама Олује, као што то без успјеха тражи тамношња Иницијатива младих за људска права, и да престане да слави осуђене и неосуђене ратне злочице.

Србија би могла да се коначно определи да ли Милошевића треба сматрати зликовцем који је упропастио земљу и комшилук или добрим човјеком коме математика, ето, није ишла од руке.

Само што за то нема храбрости не само међу лидерима Србије и Хрватске него, на жалост, ни међу добрим дијелом такозване елите.

Док се све учеснице у ратовима деведесетих не суоче са мрачним странама својих идентитета, свака прослава биће нечија комеморација, а свака туга повод за нечије радовање.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица