Спутњик: Олуја траје већ 20 година

Годинама послије „Олује" подрхтава тле под Србима у Хрватској. Широкогрудност хрватских власти према њима дјелује као пространо минско поље, а бирократска регулација њиховог повратка као огроман бетонски зид који ни птица не може да прелети. Осјећај хрватске државне политике о вековној шанси да се овог народа ријеши за сва времена већ годинама комбинује брутално и перфидно насиље, те разне методе уклањања елементарних материјалних и симболичких трагова српског ентикума на хрватским просторима, пише руска агенција Спутњик.

„У првим годинама повратка убијено је 70 Срба; ватреним и хладним оружјем, постављањем мина испод кућног прага, иза врата, у баштама и дрвима за зиму, житу и кукурузу, испод трактора… Те податке има и Хашки суд у својој архиви. Али га не интересују. Као што ни хрватском правосуђу не пада на памет да некога због тих злочина стрпа у затвор", каже универзитетски професор Светозар Ливада, који се већ годинама бави демографском, материјалном, социјалном, политичком и културолошком хаваријом српске нације у Хрватској.

Тактика продуженог прогона гушењем воље за повратком имала је до сада разне варијанте. Процијењено је да би велика страдања Срба у Хрватској за вријеме Другог свјетског рата, управо подсјетником на НДХ-овску злочиначку технологију, посебно неке њене мануфактурне карактеристике, могла у највећој мјери да потакне размишљање о томе како би убудуће могли да се осјећају у Хрватској.

Пошто се води рачуна и о томе како ће на мекшу варијанту „Олује" реаговати утицајније државе, математички је изведена процјена да ће тзв. демократски свијет брзо заборавити на ножем закланог Душана Вилића (2005. године) и канапом удављеног Момчила Шпановића (2012. године), те нису хиљаде тако убијене. Али се исто тако закључило да ће ипак друкчије о природи таквих злочина размишљати они који би могли бити одабрани као слиједећи у реду за овако сурова смакнућа.

Било је у сличним ситуацијама и примјера идеолошког перформанса — ругања симболима под којима су Срби изборили слободу од фашизма; убију човјека и онда му ставе на главу партизанску капу са звијездом петокраком, сурово га на тај начин понизивши и садржајно заокруживши своју преданост патолошкој одбојности готово увијек спрам истој националној адреси.

Ношени учинцима хрватског историјског ревизионизма и лошим кућним одгојем ови савремени злочинци као методу етничког чишћења свакодневно користе и извлачење својих НДХ-узора из дна пакла у којем су завршили свој ратни пут, промовишући их као коначне побједнике.

Далеко је мање, уосталом, Срба у Хрватској данас него што их је било кад је завршио Други свјетски рат.

Када се у Хрватској суди за ратне злочине онда је то најчешће правна лакрдија кад је ријеч о оптуженим Хрватима, или правни масакр ако се суди Србима. Приликом суђења хрватским војницима и полицајцима због злочина над Србима у Керестинцу судско вијеће је тамошњу ренесансно-барокну грађевину претворену у логор преименовало у коначиште, мада је доказано да је тамо било премлаћивања, силовања и прикључивања струје људима на гениталије.

Стеван Јокић из Лишана Тињских, стар 63 године, убијен за вријеме „Олује", тајно је сахрањен у туђу гробницу у 20 километара удаљеном Земунику Доњем. Осам година касније откривено је гдје су завршили његови посмртни остаци кад је власница гробнице, једна жена из Задра, покушала да сахрани свог супруга. Јокићеве кости су есхумиране али убрзо су након тога, на путу за Лишане Тињске, дочекане у засједи и умало отете, да није интервенисала полиција.

Јово Беговић је осуђен под оптужбом да је као члан минобацачког вода крив за убиство хрватског цивила у Сиску, мада је један хрватски војник, који је био на лицу мјеста, свједочио да тог цивила није убила минобацачка већ тенковска граната у моменту када је пуцао на тенк који се налазио у касарни. Али за судско вијеће није било дилеме, преименовало је тенк у минобацач и послало Јову 10 година на робију.

До сада је ухапшено 140 повратника. Већина је пуштена у просјеку након двије године проведене у затвору, али се мало ко одлучио да рескира и да невин иза решетака чека завршетак двогодишње истраге. Српска званична страна је пристала на спискове оптужених како би избјегли Срби видели ко би могао да буде ухапшен, а Хрватска већ годинама хапси и оне који нису на том списку.

Не зна се је ли Србима више имовине запаљено, срушено или отето. Шта им се све догађа кад желе да усијеле у своју кућу најупечатљивије свједочи примјер Стевана Граовца из Смилчића у Равним Котарима. Кад је видео да нема никакве шансе да му држава врати кућу, Стеван је одлучио да се попне на трешњу, на њој направи шатор и с ње не силази док не добије своју имовину.

Вијест коју је понудио медијима била је довољно атрактивна, па су у Смилчић стигли и новинари из Њемачке и Француске, дигла се велика прашина и Стевану је кућа враћена. Недуго након тога један човјек на Кордуну, охрабрен овим примјером, такође се попео на дрво. Али тема из Смилчића је већ била потрошена. Стеван Граовац је успио зато што се први попео до новинског наслова: „Кô птица на грани". Какви би се само романи могли написати о оваквим трагедијама.

Затим је на ред дошао завршни ударац. Ево опет примјера из Равних Котара. Хрватска држава је тамошњим Србима 1961. године узела 500 хектара земље и дала је Пољопривредном комбинату Задар, а њеним власницима поклонила национализовану земљу породице познатог писца Владана Деснице. Кад је та земља 2006. године враћена Десницама, њени дотадашњи корисници нису остали само без ње већ и без својих давно одузетих парцела. Држава их је продала за само 0.70 куна по квадрату. И то искључиво Хрватима.

Србима измиче из посједа и земља коју им је својевремено поклонио цар Фрањо Јосип. Што им је дала Аустроугарска, отима им Хрватска. Онима који су се вратили судови шаљу ријешење о одузимању земље са напоменом да могу да се жале, а онима који се нису вратили ријешење лијепе на таблу у општинама гдје су Срби некада живјели, знајући да за њега неће ни знати, а камоли да се жале.

Након тога на ред долазе земљишне површине које нико не обрађује или за њих нико неће моћи да плати порез када се Хрватска одлучи на провођење тог дјела свог закона о пољопривредном земљишту. Затвара се круг затирања једног народа на његовим вјековним просторима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.