Zelena transverzala (4)

Perspektiva islamske radikalizacije, koja se na Balkanu nije željela sagledati tokom posljednje decenije prošlog vijeka, u međuvremenu je postala stvarnost. U njoj nema nikakve mistifikacije.

Da ne bude nesporazuma, naglašavam da mi nije namera da dovedem u pitanje činjenicu da je većina jugoslovenskih muslimana sve do početka devedesetih godina zaista bila verski umerena i neratoborna, da je politika zvaničnog Beograda umnogome bila nespretna i pogrešna, kao i da se u sklopu propagandnog rata svih protiv svih tokom jugoslovenske krize tendenciozno instrumentalizovala i teza o islamskoj opasnosti i "zelenoj transverzali". Namera mi je samo da ukažem na to da su se činjenično zasnovane konstatacije o radikalizaciji islama na Balkanu i neke, na njima zasnovane sumorne prognoze, pokazale kao tačne. Kao što svi muslimani nisu bili fundamentalisti, tako su i neki Srbi, i njihovi nesrpski istomišljenici u svetu, jednostavno bili u pravu kad su ukazivali na to da će procesi na prostoru bivše Jugoslavije i spoljno delovanje, i s hrišćanskog zapada i s muslimanskog istoka, prema tom uzburkanom regionu, dovesti do postepenog jačanja islamističkog elementa u lokalnim muslimanskim zajednicama. Nužno suočenje s ekstremizmom Danas, kad smo nedvosmisleno suočeni s realnošću, a ne prognostičkim predviđanjem tog "novog balkanskog islama", sporedno je, mada ne i nevažno, koje bio, a ko nije bio u pravu. Danas je, prvenstveno radi budućnosti ovih vrednosti na kojima počiva slobodni i demokratski svet, bitno odgovoriti na pitanje jesmo li, svi zajedno, kadri učiti na propustima i greškama neposredno proživljene prošlosti i istinski se suočiti s izazovom islamističkog ekstremizma u svim njegovim vidovima ispoljavanja. Uprkos dramatičnom otrežnjenju izazvanom "11. septembrom" i nizom događaja povezanih s delovanjem međunarodno organizovanog islamističkog terorizma, unatoč svim velikim potezima, i uspesima, u ratu protiv terorizma, postoje razlozi zbog kojih mi se čini da na postavljeno pitanje još uvek nije moguće dati uvereno pozitivan odgovor. Jedan od takvih razloga je i kontinuitet ili, tačnije, uporna inercija u potcenjivanju aktualne, a osobito perspektivne ozbiljnosti islamističkog izazova na Balkanu. Rat protiv terorizma deklarativno je poveden kao globalni, jer je i teroristička opasnost postala globalna. Takvom logičnom opredeljenju nema se šta zameriti. Sprovođenje svake globalne strategije podrazumeva, naravno, i odmeravanje taktičkih postupaka u konkretnom vremenu i prostoru, shodno mogućnostima i datim okolnostima. Jasno je da nije uputno otvoriti odjednom više frontova i sve ciljeve simultano ostvarivati. Mora se delovati promišljeno, postupno i planski. Ipak, ako se neke lokalne i regionalne manifestacije fenomena, na čije je potiskivanje i eliminisanje usmerena jedna globalna strategija, sistematski ostavljaju van polja pažnje ili im se, čak, nastoje poreći postojanje i značaj, vreba opasnost erozije čitavog globalnog poduhvata, pogotovo na dužu stazu. Jer, vremenski horizonti islamističkog političkog i društvenog projekta su eshatološki, u čemu je njegova inherentna nadmoć nad svakim realpolitičkim taktiziranjem. Ne zabijati glavu u pijesak Iznetu tvrdnju ne bi trebalo shvatiti kao ulaženje u prostore nekakvog parapolitičkog misticizma, već upravo suprotno, kao poziv da se čvrsto ostane na terenu društvenih i političkih realnosti. Perspektiva islamske radikalizacije, koja se na Balkanu nije želela sagledati tokom poslednje decenije dvadesetog veka, u međuvremenu je postala stvarnost, u kojoj nema nikakve mistifikacije. Mistifikacija je, u stvari, i dalje tvrditi da je nema ili, ako je već ima, da je marginalna i zanemarljiva. Postupati tako znači zabijati, kao noj, glavu u pesak i propustiti priliku da se, polazeći od uočavanja unutrašnje logike i rezultata prethodnog razvoja, izvedu odgovarajući zaključci i valjano odmere linije delotvornog ponašanja u budućnosti. A budućnost je, ne samo na Balkanu, već počela. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.