Krvava košulja sarajevska (18)

Srbin, bivši visoki funkcioner Socijalističkog saveza, sugeriše rukovodstvu srpskog "Dobrotvora" da se pomogne "djeci šehita". Potrebno je, veli, jer bi bez njihovih očeva, grad sigurno pao u ruke neprijatelja". Generalni sekretar Društva najavljuje veliki posao - nabavku dvjesta hiljada jaja i dovoljno boje. Vaskrs je i neka se zna da u Sarajevu ima Srba i da neko brine o njima

Grad je odisao britkom svežinom, kad sam, rano, odmah posle policijskog časa, zajedno sa suprugom, krenuo u bivšu Vojnu bolnicu. Trebalo je da zauzmem mesto u redu za lekarski pregled vojne komisije. Bio sam među prvima, dobio broj čekanja i sve je išlo brže i bolje nego što sam očekivao. Zahvaljujući dijagnozi koju je postavio dr Vlado Kojović i dvojica njegovih kolega, Muslimana, a i činjenici da je u komisiji bio kolega moje supruge i moj dugogodišnji poznanik dr Cerić, oslobođen sam vojne obaveze služenja u Armiji BiH, ali ne i obaveze u Civilnoj zaštiti. Dok sam čekao da mi se otkuca rešenje, slušao sam trojicu ranjenika kako se žučno prepiru. "Svi su oni svoju djecu sklonili u inostranstvo, a nas tjeraju na četničke tenkove. Nemaju oni pojma kako izgleda rat, oni ga gledaju na televiziji. Da su bili samo deset minuta na Sokolju ili na Žuči, završio bi se rat za deset dana. Izrešetali su mi noge gelerima, ali ja jedinu glavu ne dam ni za čiju fotelju i funkciju", gorko govori mlađi čovek, čudno izvaljen na stolici, s nogama ispruženim na dve štake preko čitavog hodnika. Prozvaše ga, a ona dvojica mu pomažu da se uspravi i mole da ćuti dok ne dobije papire. U prostorijama "Dobrotvora" sve veća gužva. Ulazim sa staricom koja je, izgleda, dugo dreždala pred vratima. Došla je da preda pismo, kaže, ali, ako ima, i malo milosti. Bila je podnadula i tamnožuta, zakrvavljenih i suznih očiju. Tek što je pružila, drhtavom rukom, izgužvano pismo, pade, pozlilo joj, a neka druga žena priskoči i traži vode. Vode nema. Primećujem za stolom u uglu, sasvim sagnut, sedi Veljko Čabak i prilazim mu. Sa njim za stolom sede dvojica, jednog ne poznajem; drugi, Veljo Droca, tihim prezirom i gađenjem posmatra neugledan i zapušten svet što se vrzma oko njega, gledao ga je, čini mi se, kao što se vrzma oko njega, gledao ga je, čini mi se, kao što se siti i bogati gade sirotinje. A u kancelariji je bilo, osim starice koja je kolabirala i vraća se k svesti, još starijih ljudi i mlađih žena, koje su bile uporne, govorljive i kreštave pokazujući svoju promrzlu, musavu i omršavelu decu kao neoboriv dokaz da moraju iz grada, pobeći bilo gde od ovog psećeg života. Pozvaše me za sto, nema stolice, i slušam da Veljo Droca traži da srpsko humanitarno društvo osigura redovnu pomoć u hrani i odeći za "djecu šehita, bez kojih bi sigurno grad pao u ruke neprijatelja". Osećao sam neku zataškanu zategnutost i naslućivanje nečega što će se dogoditi i što se ne može sprečiti. Razmišljao sam trenutak šta da kažem, ali nisam imao priliku. Eksplodirao je Veljko Čabak. "Čovječe, razumiješ li ti da je ovo srpsko društvo. Ima više od stotinu raznih islamskih i drugih humanitarnih društava u gradu, tamo traži pomoć, a koliko ja znam, ne moraš ni tražiti, oni daju sve što imaju jer dobijaju sa svih strana. Mi samo sa srpske strane, gdje takođe ima djece palih boraca, možemo dobiti pomoć. Zar misliš da bi dali za djecu šehita?" Drugi čovek, policajac, razume, usta i mirno se pozdravi. Ode za njim namračen Veljo Droca, Srbin iz okoline Goražda, pre rata visoki funkcioner Socijalističkog saveza. Ne pozdravlja se, nastoji da bude rezervisan i zvaničan, a lice mu ukočeno i neprijatno. "Ovo je najgori čovjek koga znam", sikće Čabak, "najgnusniji i najpodliji gad, provokator, došao da nas navuče na tanak led". "Po onome kako si reagovao i šta si rekao, već si na tankom ledu", upozoravam ga i podsećam da sam ga nekoliko puta opomenuo da se čuva lažnih prijatelja, kojih je sve više oko njega. Lažni prijatelji dolaze samo zbog konkretnog interesa, i kad to ostvare, lako nalaze druge prijatelje. A pošto uvek traže i očekuju više od onog što su ušićarili, lako se pretvore u trajne neprijatelje. Iznenada se pojavljuje generalni sekretar Dragoslav Pecikoza, kojeg retko viđamo, on vodi operativne poslove, on je odgovoran za celokupan rad humanitarnog društva, pa je neprekidno u pokretu, izlazi i ulazi u grad, priča se da uvek s njim iziđe desetak i više Srba, ne pitamo ga kako, a on o tome nerado govori. Obaveštava nas da je dogovorio veliki posao, da se primiče Vaskrs i da će uvesti u grad više od dvesta hiljada jaja, i boju, naravno, neka se oseti da u gradu ima Srba, ali i da neko brine o njima. Zadovoljni odlazimo kućama, svraćam kod sestre i neobično, prijatno iznenađenje: u stanu ima vode i struje. Ostavljamo ručak za kasnije, u strahu da bi moglo nestati ili struje ili vode, ili oboje, kupam se, posle gotovo godinu dana, pršti tuš, a fenom sušim kosu. Ovo je zaista velika radost, stalno sam govorio da će se rat završiti kada istovremeno u gradu bude struje i vode. Poslednjih dana je znatno mirnije i budi se nada da bi našim ratnim patnjama mogao da dođe kraj. Petak, 9. aprila 1993. Silazim neuobičajenim putem u centar grada. Gledam u široka pleća Trebevića i vidim, osim šumom obrasle obronke, i sunce koje beše izazovno sinulo, kao da se naslonilo na Čolinu kapu. Okolo mrtva tišina. Dobro predskazanje. Iznenada, negde na Trebeviću, odjeknu pucanj, samo jedan, a potom se širi jutarnji mir. Čujem samo vlastite korake i piljim u osvetljen horizont i svim bićem želim pobeći iz ove neizrecivo otužne praznine, ali s osećanjem da ljudima, kojima idem u susret, činim nešto dobro i korisno. Tek u ulici Pavla Goranina sretam prve prolaznike i stražare, policajce i vojnike. Znaju li ovi ljudi što pritežu hladne cevi oružja koje nose da i njih čeka smrt, ma koliko pucali i ma koliko bitaka preživeli, a da će zemlja, o koju se grabe i međusobno uništavaju, ostati zemlja i pripadati nekom mudrijem naraštaju. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.